„Сибир-кола“: освежавајућа пића на домаћи начин

У областима источно од Урала расте корисно биље које се не среће ни на једном другом месту на свету. Једна од тих трава чудесних својстава је левзеја (лат. Rhaponticum carthamoídes), коју су стручњаци совјетског Института за прехрамбену индустрију својевремено употребили као додатак обичној лимунади - интензивно газираном пићу од лимуновог сока и шећера. Тако је 1960. патентиран газирани напитак „Сајани“, који је име добио по планинском венцу на истоку Сибира где у дивљини расте биљка левзеја.

На етикети пића „Сајани“ приказан је марал (сибирска врста јелена) на позадини планинског пејзажа. Корисне особине ове биљке открили су локални ловци, пошто су приметили да болесне животиње ископавају њено корење и једу га како би се излечиле. Отуда је потекао и народни назив за ову биљку – „корен марала“. Не зна се колико истине има у овој легенди, али фармаколози су у левзеји открили велики број корисних алкалоида, међу којима је 20-хидроксиекдисон, супстанца која има дејство слично анаболичким стероидима, с тим што не изазива штетне нуспојаве. 20-хидроксиекдисон се препоручује спортистима који желе да повећају мишићну масу, а да притом не поремете хормоналну равнотежу. Пиће „Сајани“ могу да пију и деца, јер оно левзеју садржи у малим количинама, таман колико је потребно да лимунади да егзотичан укус.

Друго, много познатије слатко газирано пиће из Русије такође носи сибирско име – „Бајкал“, по највећем слатководном језеру на свету. Траве које овом пићу дају арому која подсећа на четинаре и горкасто-киселкаст укус срећу се и у европском делу Русије, па и у Европи. Међутим, и о овом пићу постоји једна легенда. Тамнобраон боја „Бајкала“, која се не разликује од боје кока-коле, наводно је направљена намерно како би се из употребе совјетског човека истиснуло „развратно“ западно пиће, симбол „трулог“ западног начина живота.

Чак и да је тако, комунистичким нутриционистима у овом случају можемо само честитати. Комбинација општепознатих биљака као што су ловор, семе коријандера, корен сладића и неки други састојци, који „Бајкалу“ дају специфичну арому, толико је успешна да никакве рекламне кампање западних фирми, па ни произвођача кока-коле, не могу овом пићу да одузму стабилну позицију коју заузима на руском тржишту.

Руси су на „Бајкал“ поносни готово исто као на руску вотку и ово пиће заиста заслужује да га пробате. Али будите опрезни, јер не поштују све фабрике које производе овај напитак совјетске стандарде. Само се неколико компанија, и то најчешће оних у великим градовима, тачно придржава рецептуре. У Москви или Санкт Петербургу чаша охлађеног „Бајкала“ ће највероватније имати истински аутентичан укус и сигурно вас неће разочарати.

Росијскаја газета. Сва права задржана.