Свет живих сенки

Сцена из представе „Коњић Грбоњић“. Извор: Press Photo.

Сцена из представе „Коњић Грбоњић“. Извор: Press Photo.

Москва има око две стотине позоришта. Осим уобичајених драмских и музичких, од 1944. ту је и Позориште сенки, у коме врхунски мајстори свог заната одржавају представе у којима су главни ликови - силуете лутака. Представе су намењене пре свега деци, али се испоставило да се допадају и руским морнарима на војним десантним бродовима и да могу чак и да их расплачу.

Онострани свет

„Хоћеш ли да погледаш сенке? Држимо их у магацину“, изненадило ме је питање (и одговор) којим су ме дочекали у Московском дечјем театру сенки. У току је генерално реновирање зграде позоришта и зато за чување сенки изнајмљују магацин у московској индустријској зони. Мене је, наравно, зачудило како је уопште могуће чувати сенке. Испоставило се да је могуће. Сенке су заправо лутке које су заклоњене иза паравана и виде се само наспрам светла.

Позориште сенки је источњачка уметност. Настало је у Кини највероватније за време династије Хан око 200. године пре нове ере. Постоји лепа легенда према којој је цар Ву Ди из династије Хан толико патио после смрти своје вољене конкубине да је наредио да се направи њена силуета од коже и разнобојних тканина. Цар се из религиозних разлога није усудио да направи читаву лутку мртве жене, али је њена сенка оживела иза свиленог паравана.

У Русији се стара кинеска уметност управљања сенкама појавила крајем 19. века. Извор: Press Photo.

У Европу је позориште сенки стигло 1767, а донели су га француски мисионари из Кине. У Русији се ова уметност појавила крајем 19. века.

Партитура за реп

„Када сам студирала на факултету за позоришну уметност, о позоришту сенки нам нису говорили“, објашњава глумица Лариса Волкова и додаје: „Зато сам све морала да учим у пракси“. Волкова у позоришту ради од 1991, где је дошла одмах после студија. Није се одмах уклопила као глумица и најпре је радила као оператер тона и учествовала у сатиричним програмима. Затим јој је у дечјој представи поверен тигров реп.

„У представи ‘Циркус’ смо имали тигра“, прича глумица. „Један глумац је управљао телом. И још двоје предњим и задњим ногама. А ја сам све време молила:

- Дајте ми реп!

Редитељ је, међутим, тврдио:

– Реп је сувише компликован.

– Ма шта је ту компликовано? Узмеш и машеш.

– А шта, ти ниси чула да постоји партитура за реп?

Ја сам мислила да ту треба само тамо-амо махати репом, а оно постоји читава партитура! Ако ставиш реп на погрешно место, могао би да се нађе на задњици тигра и то би било ружно. Осим тога, тигар има своју личност, на један начин маше репом када се љути, а када види женку на сасвим другачији начин... Ја сам свој реп веома заволела и чак сам разговарала са њим.“

Лариса не разговара само са репом, него и са својим осталим луткама: „Лутке су као деца. Нема никакве користи да се човек на њих љути. Са њима треба остварити контакт. И ако човек успе са њима да се договори, сви напори му се вишеструко исплате.“

Гусар Бармалеј у царству сенки

Московско позориште сенки постоји од 1944. А 1960-их у позориште је стигао нови уметнички директор Емил Меј и додао још једну технику – тродимензионалне лутке на луткарском паравану. У комбинованој техници позориште је 1963. поставило представу рекордне гледаности „Доктор Ајболит“ на основу бајке Корнеја Чуковског.

Ако кажемо да је бајка о Ајболиту била популарна у Совјетском Савезу, нисмо ништа рекли. Прича о доктору који је заједно са питомим животињама отишао у Африку да лечи мајмуне од ангине и шарлаха једна је од најпопуларнијих и најчешће цитираних бајки свог времана. Посебно популаран је био главни негативни јунак гусар Бармалеј који једе малу децу и на сваки начин покушава да омете хуману Ајболитову мисију. Бајка је на сцену постављена уз благослов аутора, омиљеног дечјег писца. Чуковски је тада имао 81 годину. Умро је неколико година касније, а представа се у позоришту игра до данас, већ преко пола века.

Управљање луткама је изузетно сложено. Чек и за репове животиња постоји посебна партитура. Извор: Press Photo.

„Доктор Ајболит“ је наша најстарија представа, док је најновија још у фази проба. То је представа „Шерлок“ на основу три новеле Артура Конана Дојла. Премијера ће се одржати почетком следеће сезоне. „У позориште бисмо желели да привучемо тинејџере и одрасле“, објашњава директорка позоришта Маргарита Модестова. „Засада смо били само позориште за најмлађе и наши редовни посетиоци престају да нам долазе чим напуне 10-12 година. Зато смо се и прихватили Шерлока Холмса.“

Коњић Грбоњић на ратном десантном броду

Испоставило се, међутим, да се представе за најмлађе допадају чак и морнарима на војним десантним бродовима. Позориште је гостовало у Североморску на Колском полуострву, у зони иза поларника, где вода не смрзава захваљујући топлим морским струјама. Тамо се налази база Руске ратне морнарице. Глумци су били смештени на великом ратном десантном броду „Митрофан Москаљенко“ са депласманом од 14000 тона.

Најстарија представа Позоришта сенки је „Доктор Ајболит“, прича о доктору који је заједно са питомим животињама отишао у Африку да лечи мајмуне. Фотографија: Александар Савељев.

„На броду постоји специјални простор за превоз тенкова и оклопних транспортера“, прича Лариса Волкова. „Тада није било тенкова и ми смо током гостовања ту живели. Излазили смо на обалу и држали представе за децу, а затим се враћали назад. И требало је да на крају на неки начин захвалимо морнарима на гостопримству. А наш репертоар је намењен деци. Наша највише ратничка представа је ‘Коњић Грбоњић’. То је бајка Петра Јершова о доживљајима сељачког сина и грбавог патуљастог коња. Тако да су се на броду окупили поморски официри и војници и ми смо им приказали овај комад. Успех је био изузетан. Неки војници су били тако дирнути да су се расплакали.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.