5 руских топ-модела из прошлости

Натали Палеј. Извор: AFP / East News.

Натали Палеј. Извор: AFP / East News.

Супермодели данас добијају баснословне хонораре. Али мало ко зна да су управо руске лепотице-емигранткиње с почетка 20. века посао модела претвориле у престижно и добро плаћено занимање.

У Паризу се после Првог светског рата нашао велики број емиграната из револуционарне Русије. Они су били образовани и добро су говорили француски. Руске аристократкиње, које су познавале законе моде, тражећи средстава да преживе, почеле су да раде као модели у париским модним кућама. Њихова лепота, аристократско васпитање, шарм и умеће да себе прикажу у најбољем светлу доносили су огроман приход популарним модним брендовима.

Натали Палеј

Прва руска лепотица која је прошла пут од манекенке до филмске диве Холивуда. Њен отац је био велики кнез Павел Александрович, син императора Александра II. После Револуције она је са мајком и сестром напустила Совјетску Русију и отишла у Париз. Радила је као модел у модним кућама „Iteb” и IRFE и брзо је освојила модни Париз. Друге манекенке су се угледале на њу и она је постала краљица моде. Коко Шанел је препоручила Натали престижној модној кући Лисјена Лелонга, за кога се Натали убрзо удала. Затим је, напустивши Лелонга, отишла у Холивуд, где се удала за бродвејског продуцента Џона Вилсона. Много пажње у јавности је привукла њена романса са писцем Ремарком. Натали је више пута била на насловној страни „Вога“, а њено име носи један парфем фирме „Лелонг“.

Марија Еристова

Фотографија из слободних извора.

Рођена је у Тбилисију, али је од раног детињства живела у Санкт Петербургу. Била је дворска дама императорке Александре Фјодоровне. Николај II, на кога је њена лепота оставила дубок утисак, рекао јој је: „Грех је, кнегињице, бити толико леп“. После Револуције Марија одлази на Кавказ, а затим у Париз. Од 1925. ради за „Шанел“. Коко Шанел је, наиме, у то време пружала покровитељство свим Русима. Еристова је била нежна бринета и отеловљење типа лепотице који је био модеран 1920-их и који је одговарао стилу Шанел тог времена. Осим тога, Коко је импоновало да за њу раде „праве руске кнегиње“. У то време од манекенки се очекивало и да говоре. Требало је да на неколико страних језика могу да објасне клијенту моделе које су приказивале, специфичности тканина, кроја или обраде. Зато је Мери, која је говорила три језика, била веома цењена.

Теа (Јекатерина) Бобрикова

Фотографија из слободних извора.

Од 1927. до 1934. радила је у модној кући Жане Ланвен. Угледајући се на ову креаторку, основала је своју модну кућу „Катрин Парел“. Парел значи „што је она створила“. Модна кућа Јекатерине Бобрикове опстала је све до 1948. Као и велике модне куће, „Катрин Парел“ је представљала по две, истина, скромније, колекције годишње. Међу клијентима Јекатерине Бобрикове биле су познате париске глумице тог времена – Мишел Морган и Лиз Готи. Модна кућа „Катрин Парел“ је креирала моделе за филмове, па и хаљине за филм „Пасторална симфонија“, који је награђен на Канском фестивалу.

Људ Федосејева

Фотографија из слободних извора.

Најбоље плаћена руска манекенка, супермодел емиграције. Радила је у окупираној Француској и сматрана је за главну конкуренцију моделима Трећег рајха. Њена каријера је директно везана за развој модне фотографије, која је већ у то време постала значајан инструмент модног маркетинга. Њене фотографије, које су начинили Хорст П. Хорст (који ју је открио), Едвард Штајхен, Џорџ Хојнинген-Хине, нису силазиле са страница „Вога“ и „Harper's Bazaar“. Људ се фотографисала како за часописе, тако и за рекламе. У својим кампањама желеле су да је имају и Елза Скијапарели и Коко Шанел. Хорстова фотографија Људ Федосејеве у хаљини у античком стилу данас се сматра за узор модне фотографије. Уочи ослобођења Париза Људ је отпутовала у Аргентину, а када се вратила, остала је без посла и некадашње славе. Бивша звезда модних писти и гламурозних часописа 1950-их је радила као службеница једне авио-компаније, а касније у вешерници у емигрантском дому за старе.

Ија Ге (Леди Абди)

Фотографија из слободних извора.

Ијин чукундеда је био Француз, који је за време Француске револуције побегао у Русију. Први светски рат затекао је Ију и њену мајку у Немачкој, одакле су успеле да пређу у Швајцарску, а затим у Француску. Пошто се налазила у тешкој финансијској ситуацији, Ија је отишла на Авенију Јелисејска поља у модну кућу сестара Кало да тражи посао. Понудили су јој посао манекенке и плату oд 450 франака са доручком. То је био излаз. Ту ју је запазио један клијент из Енглеске, али су у модној кући „Кало“ важила строга правила и одбили су да му омогуће да се сретне са девојком. Међутим, они су се случајно срели у ресторану и Роберт Едвард Абди, пети баронет из богате аристократске породице постао је Ијин муж. Пошто се развела од Абдија она је, задржавајући аристократску титулу, на позив Коко Шанел почела је да ради на развоју модела у модној кући чувене креаторке. Ију су сматрали за узор елеганције и њени портрети су често објављивани у „Вогу“ и другим модним часописима, а велике модне куће су јој нудиле хаљине за вечерње изласке. Често су је позивали на маскенбале и забаве које је у Паризу тада приређивао неуморни бонвиван гроф Сирил де Бомон. Касније је Ија Абди заволела позориште и почела да глуми у представама. Ова висока, складно грађена, плавоока плавуша са достојанственим држањем и гордим ликом знала је колико вреди.

Руски текст на порталу russian7.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“