Самовар: 300 година чајанке на руски начин

Чај уз закуску

Најпре треба наложити ватру и сачекати да се вода у самовару загреје. Док се загрева, самовар као да пева, пишти и хучи. Када вода у њему прокључа, самовар се износи на сто, а одозго се ставља чајник са тзв. заварком (јак концентрован чај). Руска церемонија испијања чаја се од јапанске и кинеске разликује по томе што се заварка по жељи разблажује врелом водом из самовара тек када се сипа у шоље.

Облик среће звани чај
Љубав према чају је у Русији добила сасвим специфичан облик. Осим очигледне идеје у тако хладној земљи - да угреје, превратила се у самоваре и заварке, коцкице шећера, уметничке слике и обавезну подлогу топлог гостопримства.

Самовар заузима почасно место на руској трпези и увек стоји на средини стола. На врху самовара је чајник са заварком. Сто је обично прекривен снежнобелим столњаком украшеним шарама. Уз чај се сервирају разне посластице: на тањирићима су медењаци, мали округли ђевреци (рус. _serbianBeginIgnore_баранки_serbianEndIgnore_), слатке земичке (рус. _serbianBeginIgnore_плюшки_serbianEndIgnore_), бомбоне и шећер у коцкама који се грицка уз чај. Чај се сипа у шоље са дубоким тацнама. Раније су Руси чај често пили срчући га из дубоких тацни које су држали са три прста.

„Нигде у свету се чај не пије тако као у Русији“, каже за „Руску реч“ Олга Јуркина, куратор изложбе. „У Кини и Јапану циљ церемоније испијања чаја је управо чај и зато се уз њега не служе никакве посластице. У Енглеској се уз чај може послужити слатка павлака. У Русији је чај повод за дуге разговоре о свему и свачему и може се испијати веома дуго уз обавезне колаче, бомбоне и друге посластице.“ Дакле, у Русији се чај увек пије уз закуску.

Зелени и црни чај

Према легенди, козаци су још у 16. веку боравили у Кини и тамо пробали чај. Међутим, из сачуваних докумената се види да је чај први пут стигао на руски двор читав век касније, као поклон цару Михаилу, родоначелнику династије Романових.

Испијање чаја у Русији постаје уобичајено у време Петра Великог. Тада је потписан уговор о трговинској размени између Русије и Кине. Велике испоруке чаја почињу да стижу у Русију 1720-их.

Од тада је чај у Русију допреман углавном из Кине, за разлику од осталих европских земаља, у које је стизао из Индије на британским трговачким бродовима. Током дуге пловидбе чај је постајао влажан, па је морао да се суши. Због термичке обраде такав чај је мењао укус.

Фото-галерија: Руси и чај на платнима домаћих сликара 19. и 20. века

Чај је из Кине у Русију допреман копненим путем, преко Сибира и Урала. Каравани су обично путовали око шест месеци. Дакле, чај који се пио у Европи и у Русији био је различитог укуса.

„Навикли смо да за Кину везујемо зелени чај, а они су нам продавали црни“, објашњава Олга Јуркина. „Мислим да је то случајност. Први пут смо увезли црни чај па смо и касније куповали само њега. Да је пре више од 300 година у Русију уместо црног чаја стигао зелени, и данас бисмо пили углавном ову врсту чаја.“

Русија: постојбина самовара

Пре неколико векова није било електричне енергије, па се вода за чај загревала на ватри. Да би увек било довољно вреле воде, измишљен је самовар на дрва. Постоји неколико верзија приче о постанку самовара. Према једној од њих, самовар је у Русију донео Петар Велики из Холандије, а затим су руски мајстори почели да праве исте такве. Према другој, самовар је стигао из Кине, и убрзо је почео да се производи и у Русији. Трећа, историјски уверљивија верзија, каже да су самовари почели да се производе 1740-их година на руском Уралу, у фабрикама Никите Демидова. У то време се на Уралу развијало рударство и производња оружја. Почеле су да се граде фабрике. Један од првих руских индустријалаца, Никита Демидов, довео је из родне Туле на Урал мајсторе који су измислили самовар.

Тајна северног чаја
Краснодарски чај ужива звање најсевернијег на свету. Ова руска сорта која расте само у Русији чувена је по својој сласти, лепој нијанси боје тамног ћилибара и цветној ароми, а прича о краснодарском чају стара је преко сто година и личи на добар авантуристички роман.

Ускоро су широм Русије постали чувени управо тулски самовари, пошто су се мајстори враћали са Урала и отварали своје приватне радионице. Производили су се различити самовари: од малих преносивих за путовања, у којима се могла припремити само једна шоља чаја, до великих, у које је могло стати десетине литара воде. Постојали су и такозвани самовари-кухиње, који су се састојали од три дела у којима се одвојено могла припремати храна и грејати вода за чај. „Самовари нису били јефтини. У 19. веку самовар средње величине коштао је 10 рубаља у злату, колико је износила месечна плата радника. Новац за самовар се штедео јер се тако важна ствар у домаћинству куповала једном у животу и остављала у наслеђе потомцима“, прича Олга Јуркина.

У Тули се и данас производе самовари на дрва. Многи Руси их радо купују јер желе да се врате традицији и припреме чај на старински начин. Чај ће сигурно бити укуснији ако његовом испијању претходи дуга церемонија загревања воде и сервирања. Мирис чаја из самовара допринеће осећању топле породичне атмосфере.

Росијскаја газета. Сва права задржана.