Резиме Московског филмског фестивала

„Код нас су 1970-их и 1980-их долазили они који нису могли да прикажу своје филмове на другим местима. Да, Фестивал је подржавао пре свега левичарску оријентацију, левичарске кинематографије. Ипак, долазили су веома талентовани ствараоци“, изјавио је за „Руску реч“ председник Удружења филмских теоретичара и критичара Русије Андреј Шемјакин. Почетком 1990-их, после распада СССР-а, фестивал је изгубио ову оријентацију. Нагласак је био на приказивању блокбастера, у чему Московски међународни филмски фестивал (ММКФ) није могао да се такмичи са фестивалима као што су Кански или Берлински.

Међутим, због негативног односа према Русији подстакнутог на Западу због ситуације у Украјини у последње време многи филмски ствараоци заобилазе наш фестивал. Тако да се поново враћамо на некадашњи модел. Код нас долазе само они редитељи, глумци и продуценти који заиста воле Русију и руски филм.

Дијалог култура

„Шта то значи срећан човек?“, пита се француски редитељ документарних филмова Тома Балм (Thomas Balmes) у филму „Срећа“, који је приказан у оквиру фестивалског програма документарног филма „Слободна мисао“. Филм је снимљен у Бутану, у којем је краљ коришћење телевизије и Интернета дозволио тек 1999, назвавши их „бруто националном срећом“. Главни јунак филма је дечак из сиромашне сеоске породице. Мајка не може да га отхрани и шаље га у будистички манастир. Захваљујући томе што се филмска екипа потрудила да истински упозна живот сељака, гледалац почиње да схвата да не постоји рецепт за срећу, да она нема свој бруто еквивалент. Срећу чине једноставне животне радости: нови доживљаји приликом путовања у град због набавке телевизора, где дечак први пут види излоге продавница, па и сам телевизор, на чијем екрану на крају филма цело село занесено прати необичну фудбалску утакмицу.

„Мени је близак начин на који руски редитељи схватају документарни филм“, објашњава за „Руску реч“ Томас Балмес и додаје: „У Русији је сам жанр документарног филма остао чист. Редитељи се одупиру телевизијском приступу, код којег долази до мешања жанрова, као и уношењу политичких, пропагандних идеја у филм, што се често дешава у Француској.“

Убиства vs. iPhone

У такмичарском програму Фестивала приказан је филм „Тимбукту“ мауританског редитеља Абдерахмана Сика, који се бави питањем општељудских вредности на примеру трагичне судбине породице из Тимбуктуа, коју су убили исламски фундаменталисти дошавши на власт. „У време када се догодила ова трагедија, изашао је нови iPhone“, објашњава за „Руску реч“ редитељ филма. „И медији су све своје снаге посветили репортажама о редовима заинтересованих за набавку новог модела. Цео свет је желео да сазна који ће срећници купити прве телефоне. Тако да о трагедији у Тимбуктуу нико није говорио. Сматрао сам за своју дужност да као редитељ проговорим о овој трагедији.“

Афрички редитељ Абдерахман Сико, који је истовремено и члан жирија Фестивала, заправо припада руској филмској традицији. Студирао је на Сверуском државном филмском универзитету (ВГИК) крајем 1980-их и почетком 1990-их. За филм „Октобар“ из 1993. о љубави између Африканца и руске девојке, који је снимио у околини Москве, добио је награду „Известан поглед“ на Канском фестивалу. „Када сам дошао у Русију да студирам, нисам имао никакву културну предисторију. Никакво темељно познавање уметности: сликарства, плеса, музике, филма. И много тога сам овде научио. Посећивао сам руска позоришта и напајао се руском културом.“

За његов нови филм су заинтересовани муслимански филмски фестивали. Већ је извесно да ће учествовати на фестивалу у Саудијској Арабији, а буквално док је филм приказиван на ММКФ, коаутори Казањског фестивала муслиманског филма упорно су молили редитеља да га прикаже и на њиховом форуму.

Руски филм о становницима Крајњег Севера

У такмичарском програму приказана су два руска филма – „Да и да“ контроверзне редитељке Валерије Гај Германике о необичној љубави између учитељице и ексцентричног уметника, као и „Бели ирвасов лишај“ о којем треба рећи нешто више. Филм је снимљен по роману ненецке списатељице Ане Неркаги. Програм Фестивала је прилично компактан и филмови као да разговарају међу собом. Ово је филм о малом народу Русије – Ненцима, који живе на обали Северног леденог океана. Као и филм „Срећа“ о дечаку из Бутана, овај филм је снимљен на основу богатог етнографског материјала који је скривен од погледа западног света.

То је прича о трагичној љубави једног Ненца према девојци која је напустила номадски начин живота и заувек отишла у град. Кроз ову наизглед једноставну причу аутори филма приповедају о сукобу традиционалних вредности са цивилизацијом која се шири. За филм је већ заинтересовано неколико скандинавских фестивала, из земаља у којима је проблем односа између малих народа и европске културе једнако актуелан.

Росијскаја газета. Сва права задржана.