Резиме Московског филмског фестивала

ММКФ је друга најстарија смотра филмова после Венецијанског фестивала. Извор: РИА „Новости“.

ММКФ је друга најстарија смотра филмова после Венецијанског фестивала. Извор: РИА „Новости“.

Завршен је Московски међународни филмски фестивал. Ове године на њему су доминирали филмови о сукобу између традиционалних култура и савременог света. Због негативног односа према Русији подстакнутог на Западу због ситуације у Украјини многи стари гости нису дошли. Зато су, као некада у совјетско време, дошли само они ствараоци који заиста воле Русију и руски филм. „Руска реч“ је разговарала са страним редитељима који су представили своја остварења на овогодишњем фестивалу.
Од 1935.

Ове године се ММКФ одржава 36. пут (од 1935). Ово је друга најстарија смотра филмова после Венецијанског фестивала. Међу лауреатима Фестивала су такви мајстори светске кинематографије као Акира Куросава, Стенли Крејмер, Федерико Фелини, Еторе Скола, Анджеј Вајда и Кшиштоф Зануси.

„Код нас су 1970-их и 1980-их долазили они који нису могли да прикажу своје филмове на другим местима. Да, Фестивал је подржавао пре свега левичарску оријентацију, левичарске кинематографије. Ипак, долазили су веома талентовани ствараоци“, изјавио је за „Руску реч“ председник Удружења филмских теоретичара и критичара Русије Андреј Шемјакин. Почетком 1990-их, после распада СССР-а, фестивал је изгубио ову оријентацију. Нагласак је био на приказивању блокбастера, у чему Московски међународни филмски фестивал (ММКФ) није могао да се такмичи са фестивалима као што су Кански или Берлински.

Међутим, због негативног односа према Русији подстакнутог на Западу због ситуације у Украјини у последње време многи филмски ствараоци заобилазе наш фестивал. Тако да се поново враћамо на некадашњи модел. Код нас долазе само они редитељи, глумци и продуценти који заиста воле Русију и руски филм.

Дијалог култура

Кадар из филма „Срећа“. Извор: kinopoisk.ru.

„Шта то значи срећан човек?“, пита се француски редитељ документарних филмова Тома Балм (Thomas Balmes) у филму „Срећа“, који је приказан у оквиру фестивалског програма документарног филма „Слободна мисао“. Филм је снимљен у Бутану, у којем је краљ коришћење телевизије и Интернета дозволио тек 1999, назвавши их „бруто националном срећом“. Главни јунак филма је дечак из сиромашне сеоске породице. Мајка не може да га отхрани и шаље га у будистички манастир. Захваљујући томе што се филмска екипа потрудила да истински упозна живот сељака, гледалац почиње да схвата да не постоји рецепт за срећу, да она нема свој бруто еквивалент. Срећу чине једноставне животне радости: нови доживљаји приликом путовања у град због набавке телевизора, где дечак први пут види излоге продавница, па и сам телевизор, на чијем екрану на крају филма цело село занесено прати необичну фудбалску утакмицу.

„Мени је близак начин на који руски редитељи схватају документарни филм“, објашњава за „Руску реч“ Томас Балмес и додаје: „У Русији је сам жанр документарног филма остао чист. Редитељи се одупиру телевизијском приступу, код којег долази до мешања жанрова, као и уношењу политичких, пропагандних идеја у филм, што се често дешава у Француској.“

Убиства vs. iPhone

У такмичарском програму Фестивала приказан је филм „Тимбукту“ мауританског редитеља Абдерахмана Сика, који се бави питањем општељудских вредности на примеру трагичне судбине породице из Тимбуктуа, коју су убили исламски фундаменталисти дошавши на власт. „У време када се догодила ова трагедија, изашао је нови iPhone“, објашњава за „Руску реч“ редитељ филма. „И медији су све своје снаге посветили репортажама о редовима заинтересованих за набавку новог модела. Цео свет је желео да сазна који ће срећници купити прве телефоне. Тако да о трагедији у Тимбуктуу нико није говорио. Сматрао сам за своју дужност да као редитељ проговорим о овој трагедији.“

Сцена из филма „Тимбукту“. Извор: kinopoisk.ru.

Афрички редитељ Абдерахман Сико, који је истовремено и члан жирија Фестивала, заправо припада руској филмској традицији. Студирао је на Сверуском државном филмском универзитету (ВГИК) крајем 1980-их и почетком 1990-их. За филм „Октобар“ из 1993. о љубави између Африканца и руске девојке, који је снимио у околини Москве, добио је награду „Известан поглед“ на Канском фестивалу. „Када сам дошао у Русију да студирам, нисам имао никакву културну предисторију. Никакво темељно познавање уметности: сликарства, плеса, музике, филма. И много тога сам овде научио. Посећивао сам руска позоришта и напајао се руском културом.“

За његов нови филм су заинтересовани муслимански филмски фестивали. Већ је извесно да ће учествовати на фестивалу у Саудијској Арабији, а буквално док је филм приказиван на ММКФ, коаутори Казањског фестивала муслиманског филма упорно су молили редитеља да га прикаже и на њиховом форуму.

Руски филм о становницима Крајњег Севера

Сцена из филма „Бели ирвасов лишај“. Извор: moscowfilmfestival.ru.

У такмичарском програму приказана су два руска филма – „Да и да“ контроверзне редитељке Валерије Гај Германике о необичној љубави између учитељице и ексцентричног уметника, као и „Бели ирвасов лишај“ о којем треба рећи нешто више. Филм је снимљен по роману ненецке списатељице Ане Неркаги. Програм Фестивала је прилично компактан и филмови као да разговарају међу собом. Ово је филм о малом народу Русије – Ненцима, који живе на обали Северног леденог океана. Као и филм „Срећа“ о дечаку из Бутана, овај филм је снимљен на основу богатог етнографског материјала који је скривен од погледа западног света.

То је прича о трагичној љубави једног Ненца према девојци која је напустила номадски начин живота и заувек отишла у град. Кроз ову наизглед једноставну причу аутори филма приповедају о сукобу традиционалних вредности са цивилизацијом која се шири. За филм је већ заинтересовано неколико скандинавских фестивала, из земаља у којима је проблем односа између малих народа и европске културе једнако актуелан.

Награде 36. Московског међународног филмског фестивала

Главна награда „Златни Георгије“
„Мој човек“ / „Watashi-no otoko“ (режија: Казујоши Кумакири, Јапан)

Специјална награда жирија „Сребрни Георгије“
„Светлост мојих очију“ / „Gözümün Nûru“ (режија: Мелик Сараћоглу и Хаки Куртулуш, Турска )

Награда „Сребрни Георгије“ за најбољу режију
Валерија Гај Германика („Да и да“, Русија)

Награда „Сребрни Георгије“ за најбољу мушку улогу
Таданобу Асано („Мој човек“, Јапан)

Награда „Сребрни Георгије“ за најбољу женску улогу
Наталка Половинка („Браћа: последња исповест“, Украјина)

Награда „Сребрни Георгије“ за најбољи документарни филм
„Дубока љубав“ (режија: Јан П. Матушињски, Пољска)

Награда за најбољи краткометражни филм
„14 корака“ (режија: Максим Шавкин, Русија)

Награда за допринос светској кинематографији
Глеб Панфилов (Русија)

Специјална награда „За достизање врхунског мајсторства и верност принципима школе Константина Станиславског
Ина Чурикова (Русија)

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“