„Од аутора, с љубављу“: аутографи руских генија

Фотографија Марине Цветајеве са аутографом (око 1917).

Пролетос је књига са аутографом Марине Цветајеве продата на аукцији за рекордних 230.000 долара. То је било на лицитацији у московској аукцијској кући „У Никитском“. Међу књигама које ова кућа износи на аукцију има примерака са аутографима великих писаца попут Достојевског, Толстоја, Чехова, Бродског... Вредност сваког појединачног аутографа не зависи само од величине аутора, него и од многих других фактора. На пример, у којим околностима и где је написан аутограф? На којој књизи, дописници или нечему другом се аутор потписао? Коме је упућена посвета и у каквим односима је дотични био са аутором? И наравно, најважнији је садржај натписа. „Што је аутограф нестандарднији и оригиналнији, већа је и вредност књиге, а самим тим и њена цена“, каже Сергеј Бурмистров, генерални директор аукцијске куће „У Никитском“.

Цветајева је умела да пронађе речи за свакога коме је писала посвету, и зато се њени аутографи веома високо цене. Њена поема „Цар-девојка“, која је тако скупо продата на аукцији, објављена је 1922. у Берлину. Обично се цена њених аутографа креће од 100 до 120 хиљада долара, али у овом случају је већа због личности којој је посвета написана. Цветајева је ту књигу поклонила Александру Керенском, бившем председнику привремене владе, са којим је песникиња, према непотврђеним гласинама, била у интимној вези. „Драгом Александру Фјодоровичу Керенском поклањам ову руску бајку, где ништа неће ићи како треба...“ – такву посвету је 1924. написала Цветајева.

Љубавна прича је и у позадини аутографа Ане Ахматове на полеђини песникињине фотографије, коју је 1920-их направио њен трећи муж Николај Пуњин: „Милим пријатељима у Азији са љубављу“. Фотографија је послата композитору Алексеју Козловском и његовој жени Галини из Ташкента, где се Ахматова упознала са њима док је била у прогонству. Песникиња је пажљиво скривала и маскирала своје интимне везе, тако да су научници тек недавно утврдили да је Козловски био један од њених љубавника и та чињеница је знатно подигла цену овој старој фотографији.

Аутографи Пушкина, Достојевског и Толстоја толико су на цени да су чести покушаји њиховог фалсификовања. Пред нама је фото-портрет Достојевског са његовим аутографом. Да ли је аутограф аутентичан? Да би се то утврдило извршена је одговарајућа експертиза. Стручњаци Руске државне библиотеке рекли су да јесте аутентичан и да је то заиста рука Достојевског. У аукцијској кући је састављена провенијенција, тј. „историја предмета“ у којој се помиње ко је његов власник. Аутограф на фотографији намењен је Софији Хитрово, усвојеној ћерки писца Алексеја Толстоја (1817-1875).

Чеховљев аутограф намењен је Николају Лејкину, писцу и издавачу хумористичког часописа „Крхотине“, у коме је Чехов објавио преко 200 својих прича. Он је по Лејкиновом савету и почео да пише кратке комичне приче, које су му донеле толику славу. Чехов и Лејкин су се дружили током читавог живота, а овај аутограф је само једна „крхотина“ њиховог дугогодишњег пријатељства.

Толстој је својим неравномерним рукописом написано мноштво аутографа на књигама, и захваљујући тим натписима све оне сада имају музејску вредност. Ово је аутограф на форзецу првог тома Толстојевих сабраних дела, која је писац поклонио своме личном лекару Константину Волкову.

У Москви је 2013. обелодањен још један Толстојев јединствени аутограф, који досада није стављен на лицитацију. Прадеда једног Московљанина је као ученик трећег разреда предреволуцијске гимназије читао „Рат и мир“, па се запитао где је акценат у презимену главних јунака Ростових. Младић је одлучио да то питање постави самом писцу, а овај му је одговорио дописницом у којој је написао само једну акцентовану реч: „Ростови“. Тостој се у адреси шаљиво обратио „високоблагородном господину“ као да није у питању гимназијалац, него одрасли племић. Тај случај се чак помиње у једној Толстојевој биографији. Ова дописница је у породици њеног примаоца чувана као реликвија. По речима шефа аукцијске куће Сергеја Бурмистрова, уколико би тај аутограф био стављен на аукцију, он би изазвао велико интересовање због занимљивих околности у којима је настао. „Такви необични и забавни случајеви помажу нам да друкчије сагледамо личност великих људи из прошлости“, каже Бурмистров. „Постаје нам јасно да Толстој није био само сурови брадати мудрац, него је очигледно волео и да се нашали, па чак и да изненади људе којима је писао.“

Владимир Мајаковски је чувен по свом екстравагантном стилу, али је био прилично конзервативан приликом потписивања својих књига. Популарни песник је међу првима у историји руске књижевности осетио усхићење хиљада гледалаца који су долазили на његове наступе, доносили му књиге и тражили аутограм. Он се на књигама потписивао једноставно, речју „Мајаковски“, да не би губио време. Међутим, овај аутограф је посебан случај. „Мајаковски некој љупкој госпођици“ – тако пише на насловној страници издања поеме „Облак у панталонама“, а по рукопису би се рекло да је у тренутку писања посвете књига држана у руци, тј. да није било ослонца. Можда је песник потписивао пружене књиге после наступа, у брзини, и није добро чуо име своје поклонице, а можда је једноставно пожелео да се нашали...

Срећу се и „нехотични“ аутографи. Њихова вредност је у томе што аутор уопште није рачунао на то да ће они бити познати јавности. Песник Јосиф Бродски оставио је мноштво аутографа на насловним странама својих књига, али посебну вредност представља упитник спољног сарадника издавачке куће „Прогрес“, који је Бродски својом руком попунио и потписао 1964, када је тражио посао хонорарног преводиоца. Рекло би се да је у питању обичан документ, али у рубрици „дужност на основном радном месту“ Бродски је написао: „радник у совхозу“ (пољопривредној задрузи), а у рубрици „службена адреса“ навео је место свога прогонства: село Норинско у Архангелској Области. Одмах постаје јасно да је песник патио због недостатка интелектуалног рада на селу, па је слао издавачким кућама попуњене упитнике у нади да ће добити какве-такве наруџбине као преводилац или лектор...

Захваљујемо се московској аукцијској кући „У Никитском“ за помоћ у припреми материјала.

Росијскаја газета. Сва права задржана.