Духовита књижевница која је одбила Распућина

Готово сви велики руски прозни писци били су мушкарци, али место међу њима заслужује и Надежда Тефи са својим духовитим женским погледом на свет. Она је била права књижевна звезда коју су обожаваоци заустављали на улицама Москве, а поштовали су је и Николај II и Лењин.
Надежда Александровна Лохвицка (Тефи). Извор: AFP / East News.

Сваки љубитељ књижевности рећи ће да су најпознатији руски прозни писци 20. века Булгаков, Пастернак, Горки, Чехов. Готово нико неће поменути Тефи. Међутим, пре Октобарске револуције Тефи је била веома позната, права књижевна звезда коју су обожаваоци заустављали на улицама Москве. Њени велики поштоваоци били су и Николај II и Лењин. Сретала се са особама из високог друштва попут Распућина, и о њима је писала оштроумно и бескомпромисно.

Храбро се противила тадашњим трендовима

Тефи је рођена 1872. у Санкт Петербургу у богатој породици као Надежда Александровна Лохвицка. Удала се 1890. и преселила у унутрашњост где је живела мирним и једноличним животом. Ипак, Тефи није била особа која је желела да се допадне другима и да се повинује важећим конвенцијама, тако да се десет година касније вратила у град да би се опробала као писац.

Тефи на српском

У издању „Нолита“ изашла је 2008. збирка прича Надежде Тефи „Распућин и друге приче“.

Намерно је одабрала андрогини псеудоним – Тефи, који представља донекле измењено име једне луде (Стефи), пошто се веровало да луде увек имају среће. Почела је као писац сатиричних чланака и вињета о савременом животу. Уредник часописа „Руска реч“, Влас Дорошевич, препознао је њен таленат и подстакао је да пише кратке приче. „Нека пише шта жели“, говорио је. „Чистокрвни арапски коњ се не користи да вуче воду.“

У збирци „Суптилно речено“ може се пратити развојни пут Тефи као писца – почевши од кратких, живописних скица, све до много озбиљнијих приповедака. Виспрена, искрена и саркастична, она једнако критикује и социјалисте и снобове, а приче су препуне домишљатих и изненадних обрта. „Један од нас“ је прича о жени која у опери среће незнанца. Он је фасцинира својим знањем, али се на крају испоставља да је некада овде радио као разводник. У збирци се налази и кратка прича „Један дан у будућности“ – бритка сатира, врло смела за 1918. када је објављена, јер Тефи у њој пише о опасностима бољшевичке власти: „Чак су намеравали да пошаљу телеграм министру просветитељства, али се испоставило да су сви они неписмени. Онда су се сетили да је и министар неписмен, и одлучили су да одустану.“

Хумор са озбиљном позадином

Тефи је попут Џејн Остин умела да примети претенциозност других, а њен стил одликовала је и префињена саркатичност која подсећа на Оскара Вајлда или Воа. Мајсторски приказује театралност деце и вешто се руга таштини привилегованих чланова друштва. „Кочијаш је пуцнуо уздама и дечак остаде иза њих“, писала је. „Варењка се осећала као богата и важна личност, па је скромно напућила усне како јој пролазник кога је запљуснула блатом не би сувише завидео.“

Тефи је Распућина представљала као ексцентрика вредног жаљења, интригантну особу чија вртоглава популарност није слутила на добро.

Поред прича, у књизи има и мемоарских записа. Тефи пише о две вечере са Распућином са којим се виђала 1916. Равнодушна на претерано одушевљење које је пратило Распућина – али и на његово упорно удварање – неумољиво руши мит о овом чувеном мистику, представљајући га као ексцентрика вредног жаљења, интригантну особу чија вртоглава популарност није слутила на добро. На тај начин она је Распућина, једну од најпрецењенијих личности у историји, разобличила као ретко ко.

Оно што све ове приче чини тако привлачним скривено је управо иза сарказма и критичког става. Без обзира на то што њени ликови изазивају подсмех, она према сваком од њих гаји извесну дозу симпатије и нежности. Као да жели да поручи да можда сви ми, са својим осујећеним надама и ситничавом логиком, више подсећамо на луде него што смо тога свесни.

Стваралаштво у емиграцији

После гашења „Руске речи“ Тефи је отишла 1919. у Украјину ради представљања својих књига и никада се више није вратила у Русију. Настанила се у Паризу, и тамо у судбинама емиграната налази инспирацију за нова дела. Ову фазу њеног стваралаштва карактерише мрачно расположење. „Маркита“ говори о Рускињи која је принуђена да се представља као шпанска певачица да би зарадила за живот, и својом грешком прекида љубавну везу пошто послуша савет једног пријатеља да се постави као „фатална жена“. „Воља Твоја“ је застрашујући и тужан портрет жене коју ментално растројство доводи до самоубиства. У сценама са сеоских имања које подсећају на Чеховљеве, избија доза носталгије, а у приповеци о столару који се после 30 година враћа у своје село, а људи верују да је он покојник који је оживео, Тефи користи мотив из народних прича.

Последња прича у овој збирци је „И није било више времена“, и она на читаоца оставља најјачи утисак. У њој Тефи представља своје детињство књижевним поступком тока свести. У разговору на снегу са тајанственим Ловцем, Тефи се каје и размишља о смрти. „Желим само да говорим без логике или реда“, пише она, „онако како ми мисли долазе“. Импресивна лична исповест показује да је Тефи, иако већ у познијим годинама, усвојила неке елементе европског модернизма. То не чуди, јер је значајан део живота провела у епицентру овог уметничког покрета.

Књижевна рехабилитација

Тефи је умрла 1952. Часописи за које је својевремено писала одавно су престали да излазе, а западни критичари сасвим су је заборавили. Совјетски Савез је већ постојао деценијама и из сећања људи истиснуо стару Русију, а саму списатељицу доживљавали су искључиво као аутора хумористичких прича, чије је време прошло. Наравно, оваква оцена књижевне вредности њеног дела није исправна.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“