Летња лектира: емотивна страна руске књижевности

У спарно летње вече на једном имању у Русији сунчеви зраци милују брезовике и жбуње малина. Сељаци се враћају са њива, лењиви пси склупчани леже на трему, а у старој кући све шкрипуће док се вече полако спушта. Ово је позадина многих класичних руских романа. Бројни руски писци, међу којима и Гончаров, Тургењев и Толстој, били су племићи и земљопоседници који су се у лето повлачили на своја имања да се одмарају и пишу. Тема лета присутна је не само у делима класичних, већ и модерних руских писаца – сунцем окупани пејзажи често су кулисе за љубавну причу, драму или медитације.

Меланхолична руска душа: Гончаров и Тургењев

Иља Иљич Обломов проводи време у „размишљању“ и живи од имања које је наследио, а које не доноси готово никакав приход. После стотину страна текста он устаје из кревета, а када то коначно учини, схвати да је време да нешто и поједе. Потребно је још стотину страна да скине кућни огртач и да се заљуби. Лежање је „за њега природно стање.“ Обузет је „летаргијом која такође има своје чари.“ Ипак, обиман роман „Обломов“ није досадан опис свакодневице једној руског племића или џојсовски ток свести. Без обзира како ћете књигу да читате – са паузама или у једном даху – на вас ће снажан утисак оставити ова борба живе душе са доконим телом. „Ко жели да разуме загонетну руску душу, за почетак треба да прочита роман 'Обломов'“, писала је Татјана Толстој.

Наратор у суптилној и сложеној љубавној причи Ивана Тургењева „Асја“, написаној 1858, заљубљује се у непредвидиву девојку на свом путовању у Немачку. Њена прошлост и њен шарм га опчине. Осећања главног јунака фино су уткана у стилистичку основу романтизма. Виногради, мирис липа у цвату, четинарске смоле и „намргођене литице“ постају потка његовог емотивног путовања. Радња великог броја Тургењевљевих прича дешава се у сумрак, са сунцем које тоне у неповрат. „Вечери, у почетку ватрене, потом јасне и модро-црвене, а затим бледе и тамне“, смењују се са ноћима испуњеним вином и музиком, зрелим за ретроспекцију.

Романтика на преласку векова: Чехов и Буњин

У неколико различитих збирки прича Антона Чехова налази се и ремек-дело „Дама са псетанцетом“, изванредан опис љубавне романсе која се рађа на одмору. У њему Чехов испитује променљивост људских односа. Колебање Ане Сергејевне (даме са псетанцетом) када она покушава да разговара са Гуровим, својом новом љубави, дочарано је елиптичним реченицама: „Толико сам желела да живим... Била сам обузета радозналошћу...“

Гуров се осећа „подмлађен потпуном доколицом и оним пољупцима усред дана […] врелином и мирисом мора.“ Опис неконтролисаних налета жудње подсећа на страст Д. Х. Лоренса или интроспекцију Вирџиније Вулф.

Иван Буњин је писац чија дела нису довољно позната, иако се ради о првом руском писцу добитнику Нобелове награде за књижевност 1933. Попут Чехова, он дочарава дирљиву снагу љубави удате жене према човеку кога упознаје на одмору. Ликови из кратке приче „Сунчаница“, објављене 1925, упознају се на броду и заједно се искрцају како би се предали страсти.

Љубав је главна тема у збирци „Тамни дрвореди“. Углавном је осуђена на пропаст, али ове приче нису потпуно обојене тешким, узнемирујућим и депресивним тоновима. У њима се осећа и извесна радост, а сами пејзажи служе за осликавање емотивних стања ликова.

Пар у делу „Кавказ“ планира да побегне из Москве у Сочи. „Бићу са тобом у планинским џунглама, покрај тропског мора“, каже јој он. Они се повлаче на обалу обраслу палмама и чемпресима, наром и магнолијом. У даљини „планински врхови покривени снегом сијају белином древном као време.“ Прича је пуна блештавила и светлости: заласци сунца и свици, звезде и бистре реке чији „сјај ври и пуца“ на месечини.

Мајстори сећања: Ципкин и Макин

Совјетски писац Леонид Ципкин, после Чехова још један лекар у руској књижевности, кренуо је 1981. на сетно путовање возом траговима свог омиљеног писца Достојевског. Користећи везе које је имао у свету науке, Ципкину је пошло за руком да путује по Европи и посети места које је сам Достојевски некад обишао – и то у време када је свега неколицина људи могла да напусти земљу, чак и ради посла. Резултат овог ходочасничког подухвата је изванредна књижевна авантура и дело „Лето у Баден-Бадену“, у коме Ципкин меша прошлост и садашњост у снажан постмодернистички коктел. Путујући стопама Достојевског по Русији и Немачкој аутор размишља о тешким последњим годинама живота чувеног писца.

Гончаров се у роману Леонида Ципкина појављује као „једнако тром и надувен господин попут лика из његовог дела, Обломова“ са очима куване рибе и „миришући на бирократију.“ Тургењев пролази још горе, као сувише привилегован, снисходљиви лицемер, одевен у кућни огртач и са „лорњетом леденог одсјаја.“ Осврти на друге ликове су реткост у овом динамичном роману чија је главна тема сложени однос, пут нежности, између Достојевског, раздираног страстима, и његове младе супруге Ане.

Српски превод „Француског завештања“ Андреја Макина у издању „Паидеје“ (2002).

Андреј Макин је мајстор прустовске уметности бележења успомена. У делу „Француско завештање“ млади наратор, који попут самог аутора живи у Француској, присећа се руских села из младости приказујући их са дирљивим и упечатљивим појединостима. Приче његове баке Францускиње Шарлоте јесу веза између два времена: „прошлост је снажно присутна у њеном сећању, као да се све то десило јуче“.

За њега она постаје оличење малог сибирског града у коме је живела и његових „уснулих предела.“ Овде, али и у другим Макиновим делима, прљавштина рата и горчина изгнанства нарушавају и усложњавају чисто осећање носталгичности. У овом упечатљивом роману (у оригиналу написаном на француском језику) писац дочарава лепоту „сувог ваздуха степа, чија тиха прозрачност прочишћава прошлост“, али дотиче и болне успомене.

Осећај неприпадања настао због живљења у две сасвим различите културне средине сумиран је у пишчевом лингвистичком доживљају истог термина изреченог на два језика: „када сам изговарао руску реч '_serbianBeginIgnore_царь_serbianEndIgnore_' пред очима ми се појавила слика окрутног тиранина, док је реч ,tsar‘ на француском стварала атмосферу... блиставих лустера, сјаја обнажених женских рамена, помешаних парфема...“

Као и Макин, и наратор води борбу са двоструким идентитетом не би ли нашао спокој, „истовремено горак и достојанствен.“ И поново, путовања возом и „пејзажи прошлих времена“ смењују се са сликама садашњости – „овај пропланак обасјан залазећим сунцем као реком боје ћилибара.“ То што су се његова дела на полицама књижаре нашла између дела Љермонтова и Набокова могло је код писца да изазове осећај „вртоглаве мегаломаније“, јер је и на опипљив начин постао део руске књижевности, иако ствара на француском. Захваљујући делима изузетне психолошке сложености и лингвистичке префињености, то је књижевност која и даље инспирише писце и читаоце широм света.

Росијскаја газета. Сва права задржана.