Стаљинов стил одевања: аскетизам и моћ

Јосиф Стаљин на 1. Свесавезном конгресу колхозника-ударника у Москви 19. фебруара 1933. Извор: РИА „Новости“.

Јосиф Стаљин на 1. Свесавезном конгресу колхозника-ударника у Москви 19. фебруара 1933. Извор: РИА „Новости“.

Стаљинов стил одевања био је аскетски и једноставан, а истовремено је одавао утисак неизмерног самопоуздања и уверености у своје снаге и своју владарску моћ. Полувојнички „френч“ и меке кавкаске чизме, а нешто касније мундир генералисимуса, чинили су имиџ најпознатијег совјетског лидера.

Игра супротности

Лик Лењина, вође бољшевичке револуције, био је упечатљив и необичан. Он је био ниског раста и ћелав, имао је говорну ману (неправилно је изговарао „р“ и „л“), носио је препознатљиву капу са ширитом („кепку“), ходао брзо и бурно испољавао емоције. На споменицима који су се некада налазили у центру сваког града Совјетског Савеза обично је приказиван у покрету, са различитим врстама капа, ако не на глави, онда у руци.

Извор: РИА „Новости“.

У улози свенародног лидера Лењина је сменио Стаљин, који је био његова апсолутна супротност. После хаоса Руског грађанског рата земљи је била потребна стабилност, што значи да је лидер морао бити човек који оставља утисак снаге, самоуверености, поузданости и непоколебљиве моћи. Стаљинова кавкаска појава и урођена сталоженост били су баш оно што је потребно. Из сећања првог министра нафтне индустрије СССР-а Стаљинове владе Николаја Бајбакова: „Ушао сам и застао, видим, стоји Стаљин, Врховни командант, истина, мени је окренут леђима. Прилазим, не смем ни да се накашљем. Посматрам његов изглед: на себи има сиву војничку блузу и меке чизме. Одевен је веома скромно за првог човека у држави...“

Војници Револуције и деца Грађанског рата

„Френч у Русији“

У Русији се „френч“ (струкирана војничка блуза са споља нашивеним џеповима) појавио током Првог светског рата, када је у војсци практично важио „слободан стил одевања“. Многи руски официри, који су на британским и француским колегама запазили нов модел, са задовољством су почели да носе овакве војничке блузе. У британској војсци су коришћена два типа „френча“: официрска варијанта била је строжег кроја и отворенија, носила се преко кошуље и уз кравату, док је војничка варијанта била комотнија, са високом крагном и без кравате. Управо овај, војнички модел више се допао командном саставу Црвене армије.

Од Револуције па све до средине Великог отаџбинског рата Стаљин је најрадије носио затворену војничку блузу строгог кроја од висококвалитетног материјала са споља нашивеним џеповима, тзв. „френч“, и панталоне увучене у меке кавкаске чизме. Преко је облачио једноставан војнички шињел, који је носио годинама, све док се не би похабао. Артјом Сергејев, син Стаљиновог блиског пријатеља и сарадника, ово је испричао Јекатерини Глушик у „Разговорима о Стаљину“ (интервју је објављен 2006. у листу „Завтра“ у облику пријатељског разговора): „Једном је Стаљин дошао кући, а тамо је био окачен нов шињел. Кад га је видео, упитао је: ‘А где је мој шињел?’ Рекли су му да више није ту. Тада је плануо: ‘За државни новац и сваке недеље се може мењати шињел. Ја сам стари могао да носим још бар годину дана, а тек онда да ме питају да ли ми је потребан нов?’ Добили су озбиљан прекор.“

У Комунистичкој партији важила је незванична униформа која је за основу имала војничку блузу. „Војници Револуције“, како су себе називали тадашњи партијски функционери, полувојничку одећу нису носили само из идеолошких разлога. Пре него што су заузели места у кабинетима Владе, већина њих се борила на фронту у Првом светском рату, затим су учествовали у Револуцији, а касније предводили јединице Црвене армије или обављали политички рад за време Грађанског рата. Војничка блуза им је била ближа и милија од ма каквог цивилног одела.

Стаљин на конференцији у Јалти (4-11. фебруар 1945). Извор: ИТАР-ТАСС.

Међутим, почев од 1938. одела државних функционера, укључујући и неке Стаљинове мундире, израђивала је Централна експериментална војна кројачка радионица за израду нових модела униформи за генерале Црвене армије, која функционише и дан данас под називом „43. Централни експериментални кројачки комбинат“. Све моделе војних дизајнера, све до облика дугмади, некада је лично морао да одобри Стаљин.

Рађање „стаљинског ампира“

Код куће је такође волео једноставност. Артјом Сергејев се присећа: „Код куће је носио ланене кућне панталоне и платнени сако, који би понекад скидао и остајао само у памучној кошуљи, налик на војничку. Никад га нисам видео у цивилном оделу. На одмору је носио платнено одело: сако на дворедно закопчавање и испод њега бела кошуља.“

Стаљин у „френчу“. Извор: РИА „Новости“.

Од свих врста капа Стаљин је најрадије носио ниску равну шапку. Свака шапка за њега је прављена ручно искључиво када је претходна била изношена. Ако би Стаљин на новој шапки приликом пробе нашао било какав недостатак, једноставно би наставио да носи стару.

Након што су Стаљину додељени чинови маршала Совјетског Савеза и генералисимуса, фантазија дизајнера се суочила са једноставним укусом вође. Почетна варијанта мундира, који је био тиркизне боје, богато украшен златним везом и фактички скројен по моделу француских мундира с почетка 19. века, одбачена је још у фази презенације и послата у музеј, где се и данас чува. А Стаљину је сашивен мундир строгог кроја светлосиве боје са спуштеном крагном (првобитна усправна крагна Стаљину је била неудобна), са класична четири џепа и маршалским еполетама. Уз њега су ишле дуге панталоне са лампасом (украсне траке дуж ногавица), тако да је читаво одело изгледао веома ефектно и достојанствено. На тај начин се испољила Стаљинова склоност ка стилу ампир, који је истовремено суздржан и упечатљив, сведен и величанствен.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“