Постоји ли руска барокна музика?

Чечилија Бартоли: Италијански композитори су путовали на многа места, али је санктпетербуршки двор био једно од најпрестижнијих. Извор: Reuters.

Чечилија Бартоли: Италијански композитори су путовали на многа места, али је санктпетербуршки двор био једно од најпрестижнијих. Извор: Reuters.

У већини уџбеника историје музике пронаћи ћете податак да руска музика почиње са Михаилом Глинком, почетком 19. века. Међутим, једна од најпознатијих певачица света, Чечилија Бартоли, својим новим албумом жели да поручи: постоји руска барокна музика, настала чак 100 година раније! То је необично стваралаштво италијанских мајстора који су на царском двору у Санкт Петербургу писали на руском језику и дали бароку руска обележја.

Италијанска примадона Чечилија Бартоли, једна од најпознатијих певачица на свету, објавила је компакт-диск „Санкт Петербург“ са оперским аријама које су се певале на руском царском двору у 18. веку. У то време европски композитори су одлазили у Русију у потрази за славом и новцем. Њихова музика је, међутим, до данас остала непозната широј јавности. Многе арије чије се партитуре чувају у библиотеци Театра „Мариински“ овом приликом су снимљене по први пут.

Руски барок је на Западу непознат. Како сте Ви дошли до ове теме?

Чечилија Бартоли: Још док сам била на конзерваторијуму, професори су нам говорили да руска опера почиње делом „Живот за цара“ Михаила Глинке из 1836. А затим сам изводила барокну музику и све време сам наилазила на податке о томе да је велики број италијанских композитора одлазио да ради у Петербург. А то је било 100 година пре Глинке! Запитала сам се ко су ти композитори и почела сам своје истраживање. Први пут сам у Русију дошла 2004, а приликом друге посете 2012. пронашла сам фантастичан музички материјал и сазнала изванредне приче не само о Италијанима на двору, већ и о великим руским царицама које су их позивале – Ани, Јелисавети и Катарини.

На албуму ћете чути и барокне украсе и колоратуре. Међутим, преовладава другачија музика – нежна и дирљива. Мислим да су италијански композитори видели и разумели да на руску публику делује лагана и меланхолична музика и да су ову склоност у свом раду узимали у обзир.

По ком принципу сте бирали арије за албум?

Почињемо са бароком, а завршавамо са Чимарозом, композитором класичне епохе – то су оперске арије које су настале у периоду од 100 година. Овим албумом поручујемо свету: постоји руска барокна музика! Радује ме што сам овом открићу дала свој 80-минутни допринос. За Италијане је то такође ново сазнање: наши композитори су путовали на многа места, али је санктпетербуршки двор једно од најпрестижнијих. Тамо је боравио и Верди: поставио је на сцену оперу „Моћ судбине“, коју је написао специјално за Театар „Мариински“.

Први пут у животу сте снимили и две арије на руском...

Тако је, јер странци који су радили на двору компоновали су музику не само на италијанске текстове, него и на руске – конкретно, на основу либрета једног од првих руских песника Александра Сумарокова. Одлучила сам да то треба да отпевам онако како су замислили аутори, тј. на руском.

Постоји ли разлика између италијанског и руског барока?

Све је то, наравно, италијанска музика. Али сам била изненађена када сам открила да кроз њу провејава руски карактер. Посебно у арији Раупаха „Идем до смрти“. То је лагана музика, меланхолична, мрачна и веома дубока. У њој осећам руску душу. То је италијанска музика која је већ упила утицај севера. И није случајно што већи део диска чине лагане арије. Наравно, на албуму ћете чути и барокне украсе и колоратуре. Међутим, преовладава другачија музика – нежна и дирљива. Мислим да су италијански композитори видели и разумели да на руску публику делује лагана и меланхолична музика и да су ову склоност у свом раду узимали у обзир. За мене је то изненађујуће откриће.

Да ли мислите да је данас право време за објављивање оваквог албума?

Када сам почињала да се бавим петербуршком музиком, политичка ситуација је била сасвим другачија. А када сам снимала диск, у Сочију су се одржавале Олимпијске игре и владала је атмосфера отворености. Искрено, мислим да музика и уметност у целини увек носе идеју мира. А мој албум је у још већој мери лекција из толеранције и узајамног разумевања, јер ја показујем како су Италијани и Немци изузетно успешно и плодно сарађивали са Русима. Уметност је у стању да ситуацију ослободи напетости. Тако да је овај диск мој мали допринос помирењу.

На албуму „Санкт Петербург“ заступљена је музика следећих композитора:

Франческо Доменико Араја (1709–1770)

Предводио је прву италијанску трупу која је била позвана у Санкт Петербург. Аутор је прве опере на руском језику („Кефал и Прокрида“ на основу либрета Сумарокова), за коју је од Јелисавете Петровне на дар добио 100 полуимперијала (руски златници) и шубару од самуровине. У Италију се вратио након неколико деценија службе.

Херман Раупах (1728–1778)

У Петербургу је радио од 1755. до 1761. Затим је отишао у Париз (тамо су објављене његове сонате за виолину, које је у својим композицијама касније цитирао Моцарт), али је шест година касније пожелео да се врати у Русију. Написао је другу оперу која је настала на руском језику („Алкеста“ на либрето Сумарокова).

Доменико Дал’Ољо (1699-1764)

Италијански виолиниста и композитор. Служио је у Петербургу 29 година, био је познат као један од најопаснијих дворских сплеткароша. Умро је у Нарви док се враћао у Италију.

Луиђи Мадонис (1690-1767)

Вивалдијев ученик, заједно са Дал’Ољом компоновао је кантату у част крунисања Јелисавате Петровне „Русија се после жалости поново радује“. При компоновању је користио мелодије руских народних песама.

Винченцо Манфредини (1737–1799)

Дворски капелмајстор у Санкт Петербургу, учитељ музике престолонаследника Павла I. Када је постао император, Павел је Манфрединија поново позвао у Петербург. Композитор је ту и умро мање од годину дана након доласка.

Доменико Чимароза (1749–1801)

Аутор око 80 опера, дворски капелмајстор Катарине Велике од 1787. до 1792. У Петербургу је написао велики број пригодних композиција, међу којима и Реквијем поводом смрти супруге француског изасланика. Прешао је у Беч на позив Леополда II, цара Светог римског царства.

Руски текст на порталу izvestia.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.