Чији је „руски рулет“?

На списку најраспрострањенијих стереотипа о земљама бившег Совјетског Савеза „руски рулет“ је на другом месту, одмах иза „руске мафије“. Извор: Alamy / Legion Media.

На списку најраспрострањенијих стереотипа о земљама бившег Совјетског Савеза „руски рулет“ је на другом месту, одмах иза „руске мафије“. Извор: Alamy / Legion Media.

„Руски рулет“ је смртоносна игра у којој се користи револвер. У добош револвера се ставља један или више метака, затим се добош заврти руком, па учесници редом прислањају револвер себи на слепоочницу и пуцају. На први поглед се чини да национално порекло ове „забаве“ није спорно. Међутим, „руски рулет“ не потиче из Русије, него из једног старог новинског чланка из САД.

Архитекта смрти

Термин „руски рулет“ се први пут појавио 1937. у истоименом чланку америчког новинара Џорџа Сурдеза објављеном у листу „Collier’s Weekly“. Чланак је био посвећен ризичним забавама којима чланови Француске легије странаца разбијају досаду у Северној Африци. Сурдез цитира писмо у коме немачки плаћеник пише о свом разговору са руским наредником који се 1917. затекао у Румунији. „Када је настало потпуно расуло“, причао је тобоже наредник, „руским официрима се чинило да не губе само престиж, новац, породицу и домовину, него и част пред савезницима. Зато су неки од њих у различитим приликама - за столом, у кафеу или код пријатеља - изненада потезали револвер, вадили један метак из добоша који су затим вртели, а онда прислањали цев уз главу и повлачили обарач. Вероватноћа да ће пиштољ опалити и официру разнети мозак била је 5 од 6 покушаја. Понекад је било и срећних исхода.“

Пада у очи грешка која се не очекује од војника: „пет метака од шест“. Наиме, 1917. руска војска је користила домаћи револвер „Наган“ са седам метака у добошу, а раније коришћени „Смит-Весон“ са шест метака тада је већ био застарео. Да су подаци из чланка тачни, руских официра ускоро не би било. Главни проблем је ипак у томе што нема никаквих потврда, ниједног документа или мемоарског записа о постојању „руског рулета“ у руским јединицама које су се тада налазиле у Румунији, нити у руској војсци уопште. Треба напоменути и то да се сам Сурдез није много бунио када су га називали „човеком који је измислио 'руски рулет'“.

Живот и карактер официра је једна од традиционалних тема руске књижевности. Да је „руски рулет“ заиста руски, за писце би био врло погодан за приказивање ексцентричне, изазивачке официрске храбрости или порока који треба разобличити.

Ништа слично до тада није постојало чак ни у Америци упркос тамошњем култу револвера. Сурдезов чланак се веома допао читаоцима, па је прештампаван у скраћеној верзији. Осам месеци касније млади Американац Томас Маркли убио се на тај начин на свој рођендан. То је први познати случај „руског рулета“ са смртним исходом у САД. До данас je у Америци забележено педесетак таквих самоубистава. У Русији оваква статистика није вођена. Тешко је пронаћи новински чланак или податке на Интернету о томе. Из свега реченог произилази да би „руски рулет“ било прикладније назвати „америчким“. По мишљењу канадског истраживача Ивана Качановског, на списку најраспрострањенијих стереотипа о земљама бившег Совјетског Савеза „руски рулет“ је на другом месту, одмах иза „руске мафије“.

Редак мотив

Живот и карактер официра је једна од традиционалних тема руске књижевности. Да је „руски рулет“ заиста руски, за писце би био врло погодан за приказивање ексцентричне, изазивачке официрске храбрости или порока који треба разобличити. Међутим, у књижевности пре Октобарске револуције нешто слично „руском рулету“ помиње се само у Љермонтовљевом роману „Јунак нашег доба“, у глави „Фаталиста“. Радња се одвија у првој половини 19. века када револвери нису постојали. Јунаци романа имају пиштоље на кремен који су се ручно пунили барутом. Официр Вулич, желећи да искуша судбину и провери да ли постоји фатална предодређеност, пуца у себе из пиштоља. Иако Љермонтов не наводи да ли је пиштољ напуњен или не, претпостављамо да је пун, јер виси изнад официровог кревета како би му увек био при руци. Пиштољ је затајио. Накнадни пуцањ у страну показује да је у цеви ипак био метак.

Од романтичарског фатализма прелазимо у 1980-те, када се појавила приповетка писца емигранта Јуза Алешковског „Руру“. Јунак у забитом руском селу пије самогон (јако алкохолно пиће слично вотки које се справља код куће), једе жабе и разговара са два сељанина и милиционером. Разговарају о различитим темама, егзистенцијалним и политичким. Усред разговора милиционер предлаже једном од сељана да одиграју игру „Руру“, што и чине уз срећан исход, а затим настављају разговор. Није сасвим јасно одакле сеоском милиционеру револвер уместо службеног пиштоља „Макаров“, који нема добош. Аутор на тај начин успева да кроз разговор својих пијаних јунака пренесе атмосферу крајњег очаја.

Ова два потпуно различита књижевна дела потврђују да „руски рулет“ нема никакве везе са руском културом. Рецимо, код Александра Грина наилазимо на нешто другачији спој смрти и случајности, на такозвани „амерички двобој“, који је описао још Артур Конан Дојл у свом првом роману „Скица у гримизу“: учесници „двобоја“ бирају између две таблете од којих је једна отровна. „Руски рулет“ под тим или другим именом није познат у Русији. За њега нису знали ни руски декаденти, па ни емигранти „првог таласа“, који су заиста били очајни, а многи од њих су имали и војничко искуство. „Руском рулету“ не прибегава чак ни главни негативац у совјетској култури, разочарани белогардејски официр. Ако одлучи да се убије, он то чини без театралности и искушавања судбине.

Совјетске новине или амерички филмови?

И поред свега тога, „руски рулет“ је и у Русији постао популарна тема филмова и књига. У совјетско време томе је допринела штампа која је писала о пороцима Запада, а касније и утицај западноевропских и америчких филмова, као што је култни „Ловац на јелене“. Актери овог филма су потомци руских емиграната. „Руски рулет“ играју под принудом, али управо им он омогућава да побегну из вијетнамског заробљеништва. Узгред, филм је критикован због неистинитости јер нема никаквих доказа да је у Вијетнаму било такве тортуре. „Руски рулет“ се појављује и у другим познатим филмовима, на пример, у филму „Аризона дрим“ Емира Кустурице. У САД је снимљено и низ другоразредних филмова у којима актери врте добош и притискају обарач. Две најупечатљивије сцене са „руским рулетом“ у руској кинематографији су у комедији о војсци „ДМБ“ и у криминалистичкој црној комедији „Жмурке“, која говори о шармантним криминалцима.

Па ипак, где има дима, има и ватре. Мада „руски рулет“ никада није био популаран међу Русима, они очигледно имају неку посебну карактерну црту која је допринела да се ова паклена игра са револвером сматра баш „руском“. Она није приписана ни Французима, ни Италијанима, па чак ни Американцима - који толико воле оружје.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“