Да ли је превођење посао из љубави или наука?

Овогодишњи конгрес се одликовао значајном ширином и дубином тема. Извор: Shutterstock.

Овогодишњи конгрес се одликовао значајном ширином и дубином тема. Извор: Shutterstock.

Трећи Међународни конгрес преводилаца руске књижевности одржан је од 4. до 7. септембра у Сверуској државној библиотеци стране књижевности у Москви. Ове године било је више од 250 учесника из 55 земаља, а били су присутни и угледни лингвисти, новинари и академици из целог света, укључујући и Србију.

Тема овогодишњег конгреса била је „Превођење као вид културне дипломатије“, што одражава тренутна превирања у геополитичком окружењу, али и принципе који су подстакли оснивање самог „Института за превођење“.

Превазилажење јаза

Конгрес преводилаца организовао је 2010. „Институт за превођење“ када је присуствовало више од 150 учесника из 20 земаља. Други конгрес, одржан 2012, угостио је преводиоце из 30 различитих држава.

„Желели смо да створимо форум на коме би преводиоци из целог света могли да размењују корисне идеје и професионална искуства у вези са уметничком формом коју преводе“, изјавио је Владимир Григорјев, заменик руске Федералне агенције за штампу и масовне комуникације и један од кључних оснивача института. „Имали смо на уму и вишу, филозофску сврху превођења као средства које спаја људе из различитих земаља. Иако је по својој суштини превођење техничка ствар, оно ипак није наука него уметност, а постоји и известан степен културне алхемије која настаје у процесу превођења, јер ви као преводилац не замењујете једноставно речи једну другом, већ стварате опипљиви мост између културних менталитета двеју земаља“.

На конгресу je током два дана трајања одржано готово 300 различитих предавања. И преподневне и поподневне сесије састојале су се из девет посебних секција, од којих је свака имала сопствену тему о којој је излагало пет или шест преводилаца и модератор.

Учесници из Србије и њихови радови

  • Љубинка Милинчић: Књижевни превод није рад, него изјава љубави
  • Андреја Рихтер (Словенија) и Гојко Божовић: Форум словенских култура и његов издавачки пројекат „Сто словенских романа“
  • Тамара Ђермановић и Ирина Зорина (Русија): Достојевски између Русије и Запада

Неке од тема биле су следеће: „Како избећи ненамерни плагијат у више пута преведеним делима класика?“ и „Како превести културни контекст?“. Многа предавања бавила су се специфичним језичким дилемама као што су „Потешкоће у превођењу Набокова и Чехова на јапански“, или „Проблеми који настају у покушају превода музикалности руске поезије на америчке идиоме“. Ова предавања пружила су могућност за истинску и динамичну култруну размену, јер су се бавила проблемима са којима се књижевни преводиоци често сусрећу.

Конгрес се дотакао и педагошких тема као што су „Каква је улога универзитета у обликовању младих преводилаца?“ и „Како научити студенте да сачувају ‚душу‘ текста?“, као и неких онтолошких питања попут „Да ли преводилац треба све да зна?“ или „Да ли је превођење више наука или посао из љубави?“.

Утисци о конгресу

Првог дана најважнији део конгреса била је жустра вечерња дискусија између руских писаца који су у паровима излазили на бину и износили међусобно супротстављена становишта о различитим темама о животу и уметности.

На конгресу је додељена и награда „Читај Русију / Read Russia“ – једина награда која се додељује за превођење руских књижевних дела, и то у четири категорије. Награду за превођење класичне руске књижевности 19. века добио је Алехандро Ариел Гонзалес за превод романа Достојевског „Двојник“ на шпански. У категорији руске књижевности 20. века награда је припала Александру Ницбергу за превод на немачки језик дела „Мајстор и Маргарита“ Михаила Булгакова. Мариан Шварц награђена је у категорији савремене руске књижевности за превод на енглески књиге „Арлекиново одело“ Леонида Јузефовича. И на крају, најбољи преводилац у категорији поезије био је Лиу Венфеи који је превео изабрану поезију Александра Пушкина на кинески језик.

Александар Ливергант, главни издавач руског часописа „Страна књижевност“ и модератор једне од сесија конгреса, поделио је своје утиске о завршеном догађају. „Нисмо очекивали да ће ове године тако велики број учесника доћи у Москву – у поређењу са прошлим конгресом, било их је много више. Тако је, на пример, ове године значајно повећан број посетилаца из бивших совјетских република. Конгрес је био значајан и зато што су на њему представљени бројни издавачки пројекти, као и због чињенице да су дела руске књижевности превођена у бројним земаља, и то у Француској, Немачкој и скандинавским земљама много више него у Великој Британији и САД. Морам да приметим да интересовање није било ограничено само на дела класика. И наши савремени писци веома су популарни и познати у свету.“

„Преводиоци нису само дипломате културе, јер дипломате заузимају дипломатски став. Преводиоци морају да се критички односе према материјалу који преводе, често морају да пређу трновит пут да би успешно завршили свој посао, а то могу да ураде само ако заиста воле свој посао“, каже Љубинка Милинчић, номинована за награду „Читај Русију“ за превод на српски језик књиге „Генерал и његова армија“ Георгија Владимова.

Неоспорно је да се овогодишњи конгрес одликовао значајном ширином и дубином тема, али је то био и мач са две оштрице, будући да су се предавања паралелно одржавала и многи преводиоци морали су да начине избор којем ће од њих да присуствују. Није им било лако да се одлуче, и често су скоро трчећи пролазили кроз „лавиринте“ зграда како би стигли на почетак следећег предавања које их интересује.

Из тог разлога је Владимир Григоријев, говорећи о будућим плановима „Института за превођење“, навео да је боља организација конгреса један од кључних циљева. Указао је и на значај даљег развоја ове манифестације, посебно како би се укључиле и оне земље чија књижевност – па и оне саме – нису широко познате. Преводиоци широм света сасвим сигурно са нестрпљењем чекају наредни конгрес.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском