Политичке поруке Пушкинових бајки

Иван Билибин: Илустрација за „Бајку о рибару и рибици“ (1908). Извор: Fine Art / Vostock-Photo.

Иван Билибин: Илустрација за „Бајку о рибару и рибици“ (1908). Извор: Fine Art / Vostock-Photo.

Руска деца расту уз стихове Александра Пушкина, а већина одраслих Руса зна напамет многе одломке из његових дела. Представљамо скривени слој његових бајки, пун оштрих политичких метафора. Како је најомиљенији песник Русије прикривено исмевао цареве, цркву и руско друштво 19. века?

Александар Пушкин (1799–1837) био је рођени бунтовник који је живео у доба када није постојала слобода говора. Како би избегао цензуру, своје политичке поруке скривао је под велом бајки. „Руска реч“ објашњава неке од алегорија и финих метафора које је писац користио да би изразио свој ироничан став и критику тадашњег руског друштва.

Поред тога што су га још за живота сматрали великим писцем, Александар Пушкин је био и успешан државни службеник. Дипломирао је на Царскоселском лицеју, угледној образовној институцији коју је основао император Александар I и почео да ради у Колегијуму спољних послова Русије. Међутим, упркос томе што био чиновник у самој влади (или можда баш због тога), Пушкин је био свестан проблема у друштву и у својим делима критиковао је власт. Постао је члан тајног „Савеза благостања“ и написао низ политичких поема које су кружиле у рукопису.

Изванредан и у изгнанству

Пушкин је био атеиста, што је било неуобичајено за време у којем је живео.

Пушкина је 1820. позвао гроф Милорадовић, генерал-губернатор Санкт Петербурга (иначе српског порекла), да објасни неке своје епиграме и револуционарне поеме које су у то време појавиле. У почетку су власти намеравале да песника прогнају у Сибир, али је захваљујући интервенцији његових утицајних пријатеља „само“ прогнан из Санкт Петербурга и послан у изгнанство на Кавказ, у Молдавију и на Крим. Овај период постаје најплодније раздобље Пушкиновог стваралаштва, када је написао бројне романтичне поеме и бриљантно дело „Евгеније Оњегин“.

Пушкинове контроверзне поеме поново су се појавиле 1825. у вези са неуспелом побуном декабриста против императора Николаја I. Ипак, владар је допустио песнику да се наредне године врати из изгнанства мислећи да је овај одустао од револуционарних ставова. Међутим, Пушкин је, заправо, одлучио да их дискретније изражава. До тог времена већ је стекао славу великог песника и био је свестан да сам император будно мотри на његов рад. Ипак, ако прочитамо неке од бајки у стиху које су инспирисане политичким дешавањима 1830-их, открићемо да су оне вишеслојне и да имају дубље значење.

Да ли се песник заиста променио?

Иван Билибин: Бајка о цару Салтану. Из слободних извора.

У једној од Пушкинових првих бајки, „Бајка о цару Салтану“, објављеној 1831, говори се о цару који је себи за жену изабрао најмлађу од трију сестара. Међутим, старије сестре постају љубоморне на њен нови положај, па када се она породи, одлуче да и њу и сина, принца Гвидона, затворе у буре и баце у море.

Буре са мајком и дететом доспева на далеко острво, и принц, који је у међувремену одрастао, креће у лов где спасава прелепог лабуда од грабљивице. Лабуд ствара град у коме принц успешно влада. Птица се после неког времена претвара у принцезу која се удаје за принца Гвидона, и он се на крају среће са својим оцем, царем.

Ова прича о раздвајању и поновном сусрету може се схватити као суптилна алегорија самог Пушкиновог живота и вероватно је имала за циљ да убеди Николаја I да се песник заиста променио.

Рибица, рибарева жена и Катарина Велика

Није сигурно да ли је император заиста увидео ову сличност између живота Пушкина и принца Гвидона, али је ипак дозволио писцу да дело штампа, а чак је и наручивао његове књиге. „Бајку о рибару и рибици“ Пушкин је написао 1833, а ради се о једном рибару који је уловио златну рибицу која обећава да ће му испунити било коју жељу ако је врати назад у воду. Стари рибар и његова жена цео живот провели су у сиромаштву, и прилика да се обогате буди у жени снажну похлепу. Прво пожели да добије палату, потом да постане племкиња, затим владарка неке области, коначно и сама царица. На крају приче двоје стараца губе све када жена пожели да влада морем.

Роберт Чендлер, истакнути преводилац руске књижевности, тврдио је да је рибарева жена карикатура Катарине Велике. Ова императорка свргла је са престола свог мужа Петра III и преузела власт баш као што је то учинила рибарева жена. Водила је такође два рата против Отоманске Империје ради доминације у Црном мору, а те неуспеле кампање биле су скупе и однеле су многе животе.

Опасна бајка о попу и раднику Балди

Сцена из цртаног филма „Бајка о попу и његовом раднику Балди“ (Сојузмуљтфиљм, СССР, 1973): поп благословом „плаћа“ кобасице на локалној пијаци. Бајка о попу и његовом слуги објављена је без цензуре тек у 20. веку. Извор: kinopoisk.ru.

Друге бајке крију различите и политички много ангажованије поруке. Пушкин је био атеиста, што је било неуобичајено за време у којем је живео и кругове у којима се кретао. Прича „О попу и његовом раднику Балди“ говори о лењом свештенику који искоришћава слабо плаћеног радника. Религиозност је у то време била веома снажна у Русији и напад на свештеника православне цркве сматрао би се хуљењем. Бајка је настала 1830, а објављена је постхумно 1840, при чему је, да би се избегао гнев моћне цркве, уместо свештеника главни лик био трговац. Међутим, у совјетским издањима у причи се поново појављује лик свештеника – јер то није било у супротности са ставовима нове власти у Русији.

Поред тога, бајка говори и о израбљивању, пошто је у то доба у Русији кметство још увек било дозвољено. На крају, критикује се свештеник који жели да присвоји све за себе, о чему су после једног века комунисти такође говорили. Бољшевици су у радовима руских писаца 19. века тражили поруке које су одговарале њиховој идеологији у стварању нове социјалистичке културе и у том смислу Пушкинови радови показали су се посебно плодним. Његови ставови према кметству, православној цркви и царистичкој држави савршено су се уклопили у комунистички поглед на свет. Стога је овај писац био посебно истицан и поштован у првим годинама од настанка СССР-а — чак и више него у 19. веку. Пушкиновим делима у потпуности је прожет и руски школски програм у наше време.

Иван Билибин: Бајка о златном петлићу. Из слободних извора.

Пушкинова последња бајка у стиховима под називом „Бајка о златном петлићу“ написана је 1834, три године пре његове трагичне погибије у двобоју. Ова прича заснована је на „Легенди о арапском астрологу“ из збирке „Приче из Алхамбре“ Вашингтона Ирвинга и није била политички мотивисана. Међутим, када је Николај Римски-Корсаков 1908. по мотивима овог дела написао оперу, претворио ју је у сатиру на рачун ослабљене династије Романових и Руско-јапанског рата, једног од највећих понижења које је руска држава доживела у својој историји. „Бајка о златном петлићу“ била је последња опера Римског-Корсакова. Када је завршена, нашла се на удару цензора и први пут је изведена тек после смрти композитора.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском