Руска филмска историја у Београду

Сцена из филма „Сунчаница“. Извор: kinopoisk.ru.

Сцена из филма „Сунчаница“. Извор: kinopoisk.ru.

Премијерна приказивања новог филма Никите Михалкова одржавају се необичним редоследом. Прво приказивање је било у Београду, затим у Симферопољу и Севастопољу (Крим). Московска премијера је заказана за 7. октобар. Дописник издања „Lenta.Ru“ из Србије у „Сунчаници“ види позив на будност.

Београдска премијера „Сунчанице“ може се сасвим сигурно назвати успешном. О филму су три дана писали водећи медији у Србији, самог Никиту Михалкова је примио премијер Александар Вучић, а на премијеру у највећем биоскопском и концертном комплексу „Сава“ (препуном оних коју су желели да виде филм) дошао је и председник Србије Томислав Николић са супругом, у пратњи целог београдског „џет-сета“.

Нема сумње да ће филмофили истанчаног укуса са извесном скепсом дочекати избор места за приказивање „Сунчанице“, јер после распада Југославије Београд је изгубио статус једног од центара филмске индустрије. Међутим, према речима самог Никите Сергејевича, избор српске престонице за премијеру филма о судбини „белих“ официра заробљених на Криму у току Руског грађанског рата одредила је чињеница да је управо у Србију отишао већи део војске барона Врангеља. Публика је филм дочекала са одушевљењем, чему је свакако допринело и то што у филму игра млади српски глумац Милош Биковић.

За нови филм Михалкова тешко је рећи да је класичан, са једноставно изграђеном сижејном линијом: пред нама је прича чији јунаци, осим ретких изузетака, немају сопствена имена, то јест симболизују архетипове, а не конкретне људе. Исти поступак редитељ је користио и у филму „Дванаест“.

У основи сижеа је покушај главног јунака, белогардијског официра (игра га глумац Мартиниш Калита), да схвати како је дошло до тога да се један уређен живот заврши у потпалубљу зарђале барже која њега и његове саборце води у смрт? Филм је испуњен симболима: ту је и неуспели мађионичар-марксиста, који се на добро познат начин жали на живот „у овој земљи“; и похлепни свештеник, који се труди да опељеши имућног престоничког официра; и петербуршки учитељ који међу ђацима шири напредне идеје о пореклу човека... Јунак којег игра Калита, међутим, занесен успутном љубавном авантуром, никакве сигнале не примећује и не обраћа пажњу на знаке катастрофе која се приближава. Безбрижност и одбијање да прекине деградацију света који познаје одводе га на фронт грађанског рата, затим у логор ратних заробљеника, а на крају на дно Црног мора у једној од чувених „кримских баржи“, које је описао Иван Буњин.

Главна тема „Сунчанице“ наводи нас на закључак да се Русија, као и почетком 20. века, налази пред избором: да ли ће приметити сигнале догађаја који се приближавају и покушати да их спречи или ће се правити да ништа не примећује? Као и пре сто година, покушај да се завуче глава у песак довешће само до заоштравања проблема – управо о томе у финалној сцени говори јунак филма којег игра Милош Биковић: „Својим рукама су уништили земљу“.

Руски текст на порталу Lenta.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“