О Левијатану, духовности и владавини закона

Филм „Левијатан“ познатог руског режисера Андреја Звјагинцева ове године је добио награду за најбољи сценарио на Канском филмском фестивалу, а недавно је проглашен за најбољи филм на међународном филмском фестивалу у Лондону. Овај вишеструко награђивани филм биће и овогодишњи руски кандидат за „Оскара“. У интервјуу за „Руску реч“ Андреј Звјагинцев објашњава зашто је Русија ове године за „Оскара“ предложила баш његов филм, каква је разлика између духовности и законитости и чему треба да тежи идеална држава.

Сценарио Вашег „Левијатана“ се заснива на истинитој причи о сукобу Американца Марвина Химејера са државним апаратом. Како сте се заинтересовали баш за ту причу и зашто сте је пренели у савремену Русију?

Власник цементаре је хтео да од Марвина Џона Химејера откупи радионицу. Марвин није желео да је прода. Пошто никакав договор није постигнут, фабрика му је једноставно одузела радионицу. У потпуном очајању Марвин је сео у булдожер, порушио неколико фабричких зграда, а затим извршио самоубиство. Када сам 2008. чуо ту причу, зачудио сам се да је нешто тако могло да се догоди у САД. Зар је и у Америци, која важи за уређену правну државу, где свако може да докаже своја права пред судом, могућ бунт против неправде коју власт наноси обичном човеку, зар је могућа обесправљеност какву је доживео јунак ове приче? Можда ни тамо није све идеално?

То ме је навело на мисао да су све државе мање-више исто уређене и свугде има обесправљених. Та банална, једноставна мисао ме је просто запрепастила. Недавно сам прочитао врло паметно питање које себи поставља блажени Августин у књизи „У Граду Божјем“: у чему је разлика између државе и банде разбојника? И једно и друго настаје удруживањем људи. И једним и другим управља вођа. И држава и разбојничка банда заснивају се на тачно утврђеном систему. Једина разлика је постојање или непостојање законитости. Дакле, ако у држави престану да се поштују закони, она се претвара у разбојничку банду. Ако човек увек може да рачуна на то да ће га заштитити суд, ако се закон примењује независно од друштвеног положаја и звања и ако су пред њим сви једнаки, то је идеалан облик државе. Сматрам да је Томас Хобс у трактату „Левијатан“ у потпуности погрешио идеализујући државу. На папиру је могуће створити идеалан модел државе, али чим се умеша фактор личности са свим њеним пороцима и манама, сваки идеал се лако претвара у своју супротност. То више није друштвени договор, већ уговор са ђаволом. Уговор према коме човек даје своју слободу у замену за тобожњу социјалну сигурност.

У Русији се сада много говори о њеној сопственој духовности и одсуству духовности на Западу. Шта мислите о томе?

Лакше би било говорити о духовности када би у нашој земљи беспрекорно функционисала владавина закона. Духовност је метафизички појам и на основу њега се много тога може измислити и оправдати. Тако се поново враћамо на идеју правне државе. Само човек који је заштићен има здраво тело и здрав дух, и осећа се добро. Ако пак стално мора да се брани излазећи на улицу, јер зна да га полиција неће заштитити, не може бити речи о душевном здрављу и духовности.

Одабравши филм „Левијатан“ руска комисија за номинацију за награду „Оскар“ донекле је променила тактику: раније је кандидовала грандиозне, епске филмове, а сада је предложила камерну, социјалну драму. Како то објашњавате?

Ја сам, наравно, „заинтересована страна“, али ако говоримо објективно, дошло је до извесног помака: државна номенклатура је изгубила ову рунду. Избор кандидата за „Оскара“ је био непристрасан. Пре свега зато што се продуцент „Левијатана“ Александар Родњански озбиљно и врло одговорно потрудио да што више чланова комисије филм погледа на великом платну. Осим тога, комисија за номинацију за „Оскара“ сада је знатно проширена. У њој има људи који су мање ангажовани и не зависе од високих државних званичника. Дакле, они могу да независно одлучују и слободно изнесу своје мишљење.

Ви правите филмове који нису намењени широкој публици и од којих се не очекује комерцијални успех. Међутим, Ваша сложена, паметна остварења која поседују све одлике арт-хаус филмова освајају широк круг гледалаца. Где Ваши филмови имају више успеха, у Русији или у иностранству?

У Америци има 40 хиљада биоскопа, међу којима је и 400 специјализованих за озбиљне, ауторске филмове. У њујоршком биоскопу „Филм Форум“ истовремено су приказивани „Велика илузија“ Жана Реноара и мој филм „Јелена“. За мене је то била велика част. Код нас нема довољно биоскопских сала, нема ни специјализованих биоскопа у којима би се приказивала озбиљна ауторска остварења. Практично не постоји развијена филмска индустрија са перспективом за будућност. Зато не треба кривити гледаоце што су све мање заинтересовани за ауторски филм. Када је филм „Јелена“ приказан на телевизији, изазвао је огромно интересовање гледалаца, рејтинг гледаности је био изузетно висок. У Русији већина одраслих више не иде у биоскопе. Биоскопска публика је млада, а њима су потребни филмови пуни атрактивних сцена. Ипак искрено верујем да и млађа и старија публика са нестрпљењем очекује приказивање „Левијатана“ у руским биоскопима и да ће доћи да га погледа.

Росијскаја газета. Сва права задржана.