Шуховљев торањ (1922, Владимир Шухов)
Адреса: Улица Шаболовка 37. Станица метроа „Шаболовска“.
Рана совјетска власт је радио сматрала за најбољи медиј за масовно информисање, пошто је тада у земљи био велики број неписмених и полуписмених људи. Зато је и најважнији радио-торањ у земљи морао да изгледа импресивно. Хиперболоидне конструкције Владимира Шухова, које су у то време на међународним изложбама већ стекле популарност, имале су футуристички изглед, што је било у складу са тадашњим духом совјетске уметности и државе. Овакав стил је био идеалан за тако озбиљну грађевину као што је радио-торањ. Тако је настала конструкција која је истовремено импозантна и прозрачна и која се и данас сматра за чудо градитељства. Она је била симбол совјетског радија, а касније и телевизије.
Дом Мељникова (1929, Константин Мељников)
Адреса: Кривоарбатски сокак 10. Станица метроа „Арбатска“.
Архитекта Константин Мељников је за учешће на конкурсу за пројекат изградње Дома културе „Зујев“ осмислио грађевину у облику ваљка. На конкурсу није победио, али од своје замисли није одустао, већ је наставио да је развија. Тако је приватна кућа Мељникова изграђена у облику два ваљка која се секу.
Идеологија раног периода СССР-а је одбацивала приватно власништво и захтевала да се архитектура потчини колективним интересима. У случају Дома Мељникова тежња да се испоштују ови принципи довела је до гротескних решења. Архитекта је за све чланове породице пројектовао само једну спаваћу собу, у којој су они постајали „колектив уснулих људи“. Иако је Мељников непрекидно истицао да његов пројекат задовољава стандарде високо функционалне совјетске архитектуре, цилиндрична грађевина са шестоугаоним прозорима је у народу добила презрив назив „буржоаска стамбена јединица“.
Мељников је одувек желео да његова кућа једног дана постане музеј. Отварање музеја је дуго одлагано због судских тужби између наследника архитекте. У децембру 2014. „Дом Мељникова“ је коначно отворен за посетиоце.
Култура 1 и Култура 2
У књизи Владимира Паперног „Архитектура у доба Стаљина: Култура два“ (Architecture in the Age of Stalin: CultureTwo, Cambridge University Press, 2002) изложена је занимљива концепција развоја културног живота у Русији. Према овом тумачењу, могу се издвојити два периода руске културе, који се смењују на сваких 20-30 година. Култура 1 се односи на периоде револуција и усвајања нових тенденција, док се Култура 2 изражава кроз повратак традицији и поштовање устаљених норми.
Разлике између ових периода у руској култури Паперни објашњава на примеру архитектуре као најочигледније уметности. Тако архитектуру из 1920-их (Шуховљев торањ, Дом Мељникова), која је провокативна и иновативна, аутор описује као период Културе 1, док грађевине из периода од 1930-их до 1950-их (хотел „Москва“, Стаљинових седам облакодера итд.), које су строже и импозантније, припадају периоду Културе 2. Бележећи промене у културном животу земље, Паперни објашњава како се паралелно са тенденцијама у уметности мењао и свакодневни живот у Совјетском Савезу.
Зграда Центросојуза (1937, Ле Корбизје)
Адреса: Улица Мјасницка 39. Станица метроа „Чистије пруди“.
Пажњу ле Корбизјеа, класика светске архитектуре, који је створио савремени канон у изградњи грађевина пословне намене, привукао је совјетски градитељски бум 1930-их. Он је учествовао и победио на конкурсу за пројекат зграде Асоцијације потрошачких задруга (Центросојуз).
У грандиозној пословној грађевини у Улици Мјасницка архитекта је применио свих „пет принципа савремене архитектуре“, на основу којих се данас пројектује већина зграда пословне намене у свету. Ови принципи обухватају коришћење потпорних стубова од армираног бетона, равне кровове-терасе, минимални број унутрашњих зидова и огромне уздужне прозоре.
Московљанима се ипак није свидела масивна грађевина на бетонским стубовима са минималистичком фасадом. Песник Осип Мандељштам је о овој грађевини написао са иронијом: „У дворце од кристала на танким ножицама / Ја се ни као сена нећу пети“.
Хотел „Москва“ (Освалд Стапран, Леонид Савељев, Алексеј Шчусев, 1935, реконструисан 2004)
Адреса: Улица Охотни рјад 2. Станица метроа „Охотни рјад“.
Почетком 1920-их планирано је да у близини Кремља, на месту данашњег хотела „Москва“, буде подигнут Дворац рада. Пројекат је предвиђао изградњу огромних блокова од стакла и бетона, које у доњем делу повезује елипсаста дворана. Грађевина је требало да изгледа готово као свемирски брод из „Звезданих стаза“. Убрзо се одустало од реализације овог пројекта због превисоке цене и сложености. Одлучено је да се уместо Дворца рада на овом месту подигне хотел – традиционалнија, али ништа мање грандиозна грађевина. Под руководством архитекте Шчусева хотел „Москва“ је подигнут у монументалном традиционалном стилу, који је постао доминантан у архитектури Совјетског Савеза од 1930-их до 1950-их. Стубови, лукови и декоративне балустраде требало је да покажу повезаност између совјетске архитектуре и античких традиција.
ВДНХ (1935-1954, неколико архитеката под руководством Сергеја Чернишова)
Адреса: Проспект мира 119. Станица метроа „ВДНХ“.
Огроман изложбени комплекс на северу Москве изграђен је са циљем да сваком совјетском грађанину и туристи у сваком тренутку понуди увид у достигнућа Совјетског Савеза у сфери пољопривреде и индустрије. Од 70 павиљона половина њих има изглед храмова у стилу ампира.
Посебно импресиван је павиљон бр. 32, подигнут 1939. У почетку је носио назив „Машиноградња“ и споља је изгледао као хангар са стакленим кровом, док је по унутрашњем дизајну подсећао на храм цивилизације Месопотамије, у којем су се уместо статуа богова и хероја налазиле статуе Механичара и Трактористкиње. Крајем 1950-их уз овај павиљон је дозидана зграда са стакленом куполом, чија мрежаста конструкција подсећа на Шуховљев торањ. Тада је павиљон променио назив у „Космос“. На тргу испред њега је постављена копија ракете „Восток“, у којој је Гагарин полетео у орбиту.
Седам „Стаљинових“ облакодера (1952-1957, Лав Рудњев, Дмитриј Чечулин, Вјачеслав Олтаржевски, Сергеј Чернишов и други)
Центар Москве са неколико страна окружују чувени облакодери изграђени у совјетском неокласицистичком, тзв. „стаљинистичком“, стилу. То су: зграда Московског државног универзитета „Ломоносов“, три стамбене зграде, два хотела и Министарство спољних послова РФ (раније СССР-а).
Према првобитном плану, у Москви је трабало да буде подигнут само један облакодер, али изузетан у сваком погледу. Пројекат Конгресне палате, величанственог зигурата [терасаста пирамида са храмом на врху - прим. прев.] високог 500 метара са скулптуром Лењина на врху, обустављен је због почетка рата. Металне конструкције које су биле намењене за изградњу Конгресне палате претопљене су у противтенковске препреке.
После рата пројекат је рашчлањен на седам засебних грађевина. Архитектура Стаљинове епохе је у њима је коначно дефинисала свој стил. Он сједињује светске трендове у области монументалне архитектуре (облакодери по општем изгледу подсећају, рецимо, на Empire State Building у Њујорку) са архитектонским елементима древних епоха. Користећи орнаменте, стубове, па и кроз целокупан облик грађевине, архитекте су желеле да покажу да је култура СССР-а наследница култура Древног Истока, Индије и Кине.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
