Навршила се 81 година од када је Иван Буњин (1870-1953) постао први Рус, истовремено и први писац емигрант, који је добио Нобелову награду за књижевност – што вероватно није била случајност.
Пословна империја Нобелових у Русији
Емануел Нобел преселио се 1838. из Шведске у Санкт Петербург. Са собом је повео и тројицу синова: Роберта, Лудвига и Алфреда, који је касније постао познат по открићу динамита и по славној награди која носи његово име. Ова породица обогатила се у пословима, између осталог, у вези са оружјем и нафтом.
Звали су их „руским Рокфелерима“ и 1916. постали су власници или су имали значајан власнички удео у компанијама које су производиле трећину руске сирове нафте. Њихова нафтна компанија „Бранобел“ била је међу највећим на свету и њом је 30 година управљао Лудвигов син Емануил Нобел коме је руско држављанство лично доделио император Александар III. Емануилова сестра Марта удала се за руског доктора Георгија Олејникова.
Међутим, две године касније, када су бољшевици преузели власт, Емануел је морао да напусти Русију прерушен у сељака, а његова два брата ухапсили су чекисти. Империја Нобелових је преко ноћи нестала: угашен је пламен у рафинеријама, затворене су породичне фабрике у Санкт Петербургу, а имовина им је конфискована.
Нобелови су из емиграције – прво у Паризу, потом у Стокхолму – током наредних 10 година покушавали да судским путем поврате имовину коју им је одузела нова власт. У међувремену су се други чланови породице, посебно Емануел, посветили испуњењу тестамента Алфреда Нобела, оснивача фондације за доделу чувене Нобелове награде.
Горки или Буњин
Све ове околности погодовале су вишегодишњем ширењу спекулација о томе ко ће бити први Рус који ће добити Нобелову награду за књижевност. Једну групу чинили су поштоваоци Стаљиновог омиљеног писца Горког, који је после Револуције остао у Совјетском Савезу. На другој страни стајали су у заговорници идеје да то треба да буде „бели“ писац Иван Алексејевич Буњин, противник комунистичке власти који је 1921. емигрирао из Русије у Француску.
Горки је већ био стекао светску славу. Подржавали су га врло утицајни књижевници као што су Џорџ Бернард Шо, Андре Жид, Херберт Џорџ Велс и Штефан Цвајг. Он је, за разлику од Буњина, био изразити фаворит за победника у трци за најпрестижније књижевно признање када је 1918. први пут био номинован.
Буњин је, с друге стране, бивао све популарнији на Западу, посебно у Француској где је постојала снажна руска емигрантска заједница. Ипак, можда је подршка три утицајне личности била одлучујући фактор у доношењу одлуке ко ће постати први руски добитник Нобелове награде за књижевност.
Три стуба подршке
Током изгнанства у Паризу Емануел Нобел био је тесно повезан са руском емиграцијом, посебно са интелигентима као што су Марина Цветајева, Дмитриј Мерешковски и његова супруга Зинаида Хипиус, Јевгениј Замјатин и сам Иван Буњин.
Нобел је био одушевљен Буњиновим књигама и спријатељио се с њим, али није могао званично да утиче на одлуку Нобеловског комитета. Музиколог и историчар Соломон Волков у својој књизи „Магични хор – историја руске културе 20. века: од Лава Толстоја до Александра Солжењицина“ пише да је Нобел задржао извесну дистанцу у односу на писца, и да је слао свог зета Георгија Олејникова да посети Буњина и разговара са њим о кандидатури за награду.
Буњина је подржавао и Ромен Ролан, и сам нобеловац (1915. је добио награду за књижевност). Познати француски писац био је „пријатељ Совјетског Савеза“ и лични познаник Горког, а руске писце у емиграцији описивао је као „културно и духовно назадне“. Упркос томе, тражио је од совјетског руководства да подржи Буњинову номинацију за Нобелову награду 1930. и 1931. Власти у Москви су његов захтев са индигнацијом одбиле и преко совјетске амбасадорке у Шведској Александре Колонтај желеле су да наметну свог кандидата. Стаљинов став је био врло јасан: први руски књижевник који ће постати лауреат Нобелове награде треба да буде писац радничке класе, што Буњин никако није био.
На страни Буњина био је и Томаш Масарик, први председник Чехословачке и важан заштитник руске културне дијаспоре. У његово време чешка влада новчано је помагала писцима у егзилу, а финансирала је и објављивање неколико публикација које су се критички односиле према бољшевицима. Сам Буњин је још 1922. добио финансијску помоћ Масарикове владе.
Док је Буњин са својом секретарицом и љубавницом Галином Кузњецовом био у биоскопу 9. новембра 1933, његова супруга Вера Николајевна Буњина телефоном је добила вест да јој њен муж добио Нобелову награду. Из целог света стизали су позиви и телеграми честитке, док је званична реакција совјетске власти објављена у „Литературној газети“ била веома оштра: „Нажалост, уместо да признање добије наш велики пролетерски писац Максим Горки, Нобелова награда отишла је у руке окорелом непријатељу Револуције.“
Када је Буњин у пратњи Вере и Галине отишао у Стокхолм на церемонију доделе награде, дочекао га је Олејников и одсео је у дому породице Нобел. Ову привилегију није имао ниједан други номиновани кандидат. Сам Емануел Нобел није дочекао да његов омиљени писац и садруг из емиграције постане лауреат – умро је 1932.
Образложење Нобеловског комитета за доделу награде Ивану Буњину било је следеће: „За врхунски уметнички домет који је достигао негујући традицију класичне руске прозе.“ Наводно је др Андерс Естерлинг, члан Шведске академије, после извесног времена искрено признао зашто су донели овакву одлуку: „Да умиримо савест јер награду нисмо доделили Чехову и Толстоју.“
Буњин је умро 1953, исте године када и Стаљин, и тек после тога његове књиге почеле су да се објављују у СССР-у. Ипак, дела овог писца чија је тема била Октобарска револуција нису штампана све до времена перестројке.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
