Невоље због памети: из живота аутора најпознатије руске комедије

Иван Крамској: Портрет Александра Грибоједова (1875). Извор: Павел Балабанов / РИА „Новости“.

Иван Крамској: Портрет Александра Грибоједова (1875). Извор: Павел Балабанов / РИА „Новости“.

Пре тачно 220 година, 15. јануара (4. јануара по старом календару) 1795, рођен је Александар Грибоједов, аутор велике комедије „Невоље због памети“, из које је готово свака фраза ушла у руски језик у виду крилатице или афоризма. „Руска реч“ подсећа на интересантну судбину и стваралаштво Александра Грибоједова.

Александар Грибоједов је био дипломата, композитор и веома талентовани пијаниста. У Русији је, међутим, познат пре свега као драматург и песник. И он је, као и многи песници, погинуо млад. Имао је 34 године када су га за време дипломатске мисије у Техерану 1829. убили религијски фанатици, противници мира са Русијом.

Грибоједов је написао неколико комедија, а није био лош ни као песник и писац у жанру путописа. Писао је и белешке о својим путовањима по Персији и Кавказу. У појединим драмским сценама искористио је своје успомене на Кавказ и рат 1812. Он, додуше, није учествовао у ратним дејствима, мада је био примљен у добровољачки Московски хусарски пук.

Александар Грибоједов је од 1818. служио у Техерану као дипломата, али му живот у Персији није годио, па се преселио у грузијски Тифлис (данашњи Тбилиси). Ухапшен је 1826. због сумње да има везе са тајним револуционарним друштвом и побуном декабриста, али је ослобођен због недостатка доказа.

Неколико месеци пре своје смрти оженио се грузијском кнегињицом Нином Чавчавадзе. Било је то 1828. Нина је остала верна мужу до своје смрти. Она је наложила да се на Грибоједовљевом споменику у Тифлису урежу речи: „Ум и дела твоја бесмртни су у сећању руском, али зашто те надживе љубав моја?“.

Невоље због памети

Познати песник 20. века Владислав Ходасевич истакао је да је Грибоједов „човек једне књиге“. Заиста, само једно дело Александра Грибоједова је постало општепознато. Реч је о комедији „Невоље због памети“, ремек-делу руске драматургије које је увршћено у све спискове обавезне литературе свих руских школа и универзитета.

Радња комедије је необично једноставна. После дугих лутања младић напредних схватања Александар Чацки стиже у Москву, у кућу вољене Софије, али она је већ изабрала другог. Поред несрећне љубави Чацки долази у конфликт и са девојчиним оцем и његовим окружењем. То је конфликт између напредних идеја и инертних схватања „минулог века“, чији су представници у то доба углавном живели у конзервативној Москви. Захваљујући Грибоједову вечна супротност између новог и старог постала је један од најважнијих конфликата у целокупној руској књижевности. Чацки је приказан као истинољубиви интелектуалац који раскринкава заосталост друштва и у том духу са заносом изговара неколико монолога.

Његове ироничне и заједљиве примедбе изазивају буру негодовања код његових опонената, чак се шире и гласине да он није при здравој памети. Пушкин је, додуше, и поред поштовања према интелекту Чацког, сматрао да он није имао практичан ум, јер паметан човек не треба да „баца бисере“ пред оне који нису способни да саслушају и схвате његово мишљење. На крају Чацки нема снаге да издржи тврдовратост и тупост друштва и бежи из Москве, уз констатацију да он ту „више нема шта да тражи“.

Александар Грибоједов био је један од оних писаца који су утемељили процес преношења на папир живог, разговорног руског језика, до кога је дошло тек у 19. веку. Александар Пушкин је такође дао огроман допринос стварању савременог руског књижевног језика. Пре тога су песници 18. века писали трагедије и оде царевима придржавајући се високог стила, који није коришћен у усменом говору.

Поред тога, комедија „Невоље због памети“ поклонила је руском језику велики број афоризама: „Срећни људи не гледају у сат“, „Где је боље? Тамо где нас нема“, „Ишао у једну собу, а стигао у другу“, „А ко су судије?“, „Куће су нове, а предрасуде старе“... Већина људи којима је руски језик матерњи зна ове афоризме, али не може се свако сетити одакле су преузете.

Грибоједов је жив

Име овог писца носи Канал Грибоједова у центру Санкт Петербурга (где се налази чувени храм Спаса на крви). Грибоједов је живео у кући на кеју овог канала, који је раније носио име императорке Катарине.

Пишчево презиме је стекло широку популарност и у другом смислу, по роману Михаила Булгакова „Мајстор и Маргарита“, где се помиње Дом Грибоједова, или једноставно Грибоједов, као зграда у којој је било смештено удружење писаца „МАССОЛИТ“.

Такође је општеприхваћена и реч „грибоједовшчина“. Она означава назадно друштво које није способно за духовни развој и прихватање нових идеја.

Споменик хиљадугодишњици Русије у Великом Новгороду. Извор: Рикардо Маркина Монтањана.

И поред тога што није био продуктиван писац (нарочито у поређењу са Пушкином или Толстојем), Грибоједов је понос руске књижевности и део њеног златног фонда. Значај овог писца признат је још у 19. веку, а његов лик је изливен поред Љермонтова, Пушкина и Гогоља на Споменику хиљадугодишњици Русије, подигнутом 1862. у Великом Новгороду поводом хиљаду година „позивања Варјага“ (862).

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском