Толстој и православље: „Док се не покаје“

„Лав Толстој у загрљају Сатане“. Ова фреска из 1883. налазила се на зиду Знаменске цркве у селу Тазово у Курској Области. Сада је део збирке Музеја историје религије (некадашњег Музеја историје религије и атеизма, основаног 1932) у Санкт Петербургу. Фотографија из слободних извора.

„Лав Толстој у загрљају Сатане“. Ова фреска из 1883. налазила се на зиду Знаменске цркве у селу Тазово у Курској Области. Сада је део збирке Музеја историје религије (некадашњег Музеја историје религије и атеизма, основаног 1932) у Санкт Петербургу. Фотографија из слободних извора.

У фебруару 1901. Синод РПЦ изопштио је Лава Толстоја из православне цркве. Овај став Руске православне цркве према Толстоју никада није ревидиран и, по свему судећи, неће ни бити. Зашто је славни писац екскомунициран и зашто је та одлука и данас важна?

У листу „Црквене ведомости“, званичном гласилу Светог правитељствујушчег синода Руске православне цркве, 24. фебруара 1901. објављен је „Акт Правитељствујушчег синода о одступању грофа Толстоја од цркве“. Сутрадан се тај текст појавио у свим главним дневним новинама. Суштина документа се своди на то да гроф Толстој више није члан православне цркве, јер су схватања која он јавно износи неспојива са таквим статусом. У пракси је то значило да Толстој не може учествовати у светим тајнама исповести, причешћа и јелеосвећења, и што је најважније, не може бити сахрањен по православном обреду.

Карикатура Лајонела Фајнингера (1901).

Доношење Акта је у извесном смислу био независан чин синода. Његов иницијатор је био митрополит санктпетербуршки и ладошки Антоније. Чланови синода су донели ту одлуку под његовим притиском, супротно вољи обер-прокурора синода Победоносцева, који јесте био најљући Толстојев непријатељ (између осталог, сматра се да је он карикирано приказан у лику бездушног циника Топорова у роману „Васкрсење“), али је сматрао да ће таква акција само обезбедити писцу „ореол мученика“. Из преписке Победоносцева са императором Николајем II, објављене после Револуције, сазнајемо да ни цар није одобравао такав корак.

Саопштење о „одлучењу“ (изопштењу) изазвало је веома бурну реакцију јавности. Часописе су одмах преплавила писма читалаца са проклетствима упућеним како „безбожном грофу“, тако и његовим гонитељима. У синод је пристигло мноштво писама чији аутори захтевају да и они буду изопштени, јер не желе да буду у истој цркви са Толстојевим гонитељима. Чак и они представници интелектуалне елите који су Толстојеве „заблуде“ доживљавали као „злочиначке“ изјашњавали су се у том смислу да бирократски орган попут синода „не може одвојити Толстоја од Христа“.

Толстој о Руској православној цркви

И ја сам се уверио да је учење [Руске православне] цркве теоретски подмукла и штетна лаж, да је то практично скуп најгрубљих сујеверја и враџбина који потпуно заклања читав смисао хришћанског учења.

Став Руске православне цркве према Толстоју никада није ревидиран. Када су у јавност продрли подаци да је за време пишчеве сахране ипак извршено опело, представници духовне академије су изјавили да се „та церемонија не може третирати као опело, па чак ни као лична молитва“. Сто година касније (2001) Толстојеви наследници су се обратили патријаршији са молбом да укине поменути акт, али је њихова молба одбијена. У новембру 2010. сличну молбу је упутио и председник Руског удружења књижевника Сергеј Степашин. На његово писмо је одговорни секретар Патријаршијског савета за културу и писац бестселера, архимандрит Тихон Шевкунов, одговорио да „изопштење човека који је сам себе изопштио из цркве не може бити укинуто“.

Акт и посланица Светог правитељствујушчег синода о грофу Лаву Толстоју од 20-22. фебруара 1901.

[...] Познати у свету писац, Рус по рођењу, православан по крштењу и васпитању, гроф Толстој, у прелести гордога ума свога дрско је устао на Господа и на Христа Његовог, и на свето Његово наслеђе, јавно се пред свима одрекао Мајке Цркве православне, која га је одгајила и васпитала, и посветио своју књижевну делатност и Богом дани таленат ширењу у народу учења супротних Христу и Цркви [...]. Због тога га Црква не сматра својим чланом и не може га сматрати док се он не покаје и не васпостави своје општење са њом [...].

Многи његови ближњи, који су очували веру, са жалошћу размишљају о томе да он пред крај свога живота остаје без вере у Бога и Господа Спаситеља нашег, одбацивши благослове и молитве Цркве, и свако општење са њом.

Руски текст на сајту „Комерсанта“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском