„Мајстор и Маргарита“: од скандинавске митологије до мистике и масонерије

Премијера новог мјузикла „Мајстор и Маргарита“, по мотивима истоименог романа Михаила Булгакова, одржана је 2. марта 2015. у московском позоришту „Руска песма“. „Руска реч“ је за своје читаоце одабрала 6 интересантних и мистичних чињеница о овом знаменитом роману.

„Фауст“ и скандинавска митологија

Булгаковљев кнез таме Воланд има неколико прототипова. Први је Гетеов Мефисто. Он у сцени која описује Валпургијску ноћ за себе каже: „Долази племић Воланд!“. Воландово име Булгаков је вероватно извео од старонемачке речи „Фаланд“, што значи „лажов“ или „лукавац“. На везу са Мефистом указује и штап са главом пудлице (Фаустов злодух се појављивао у облику пудлице). Осим тога, на питање о националности Воланд одговара „Рецимо да сам Немац“. Историчари књижевности ипак сматрају да високи, тамнопути Воланд по својој спољашњости подсећа и на знаменитог мистика и авантуристу грофа Калиостра. Други Воландов прототип је врховни бог скандинавске митологије Один (или Вотан). Воланд има Одинове атрибуте: на његовом рамену је гавран, а има и четири црна (олујна) коња.

„Спасо-Хаус“ и бал код Сатане

Као реална основа за бал код Сатане Булгакову је могао да послужи пролећни фестивал одржан 24. априла 1935. у згради америчке амбасаде, познатијој као „Спасо-Хаус“. Ову хипотезу је прва изнела Маријета Чудакова, писац и историчар књижевности: познато је да је Булгаков био на том балу. Амбасадор Вилијам Булит је од својих сарадника захтевао да организују екстравагантну прославу. Декорација је била необична: брезова шума, ливада пуна цикорија, мреже са фазанима, папагајима и зебама, па чак и мали зоолошки врт са козама, петловима и медведом. „Најупечатљивија је била огромна сала у којој се налазио базен и много егзотичног цвећа“,сећала се Јелена Булгакова. Вече није могло да прође без ексцентричних догађаја: медведа су напили шампањцем, а зебе су се разлетеле по одајама резиденције.

Маргарита и крвава свадба

Главна јунакиња „Мајстора и Маргарите“, „помало разрока вештица“, веома личи на последњу пишчеву супругу Јелену. Булгаков у роману ипак наводи да је његова јунакиња француског порекла и да је чак у сродству са једном од француских краљица. Решење ове књижевне и историјске загонетке крије се у одломку романа у коме пијанац у Маргарити, која је кренула на бал, препознаје реинкарнацију особе плаве крви и назива је „светла краљица Марго“, а затим прича „којешта о крвавој свадби свог пријатеља Жесара у Паризу“. Франсоа Жесар је био филолог који је издао писма Маргарите Валоа, младе француске краљице чија се свадба претворила у крваву Вартоломејску ноћ, што је веома сликовито описао Дима Млађи. Булгаков је себи допустио извесну историјску слободу, па се Жесар, рођен у 19. веку, нашао у Вартоломејској ноћи. Булгаковљева алузија је ипак јасна.

Чувени портрет Михаила Булгакова са моноклом. Фотографија из слободних извора.

„Уклети роман“

У уметничким круговима роман „Мајстор и Маргарита“ се сматра „уклетим“. Позоришне представе и екранизације по мотивима овог романа пратио је низ несрећних случајева: болест или смрт многих познатих глумаца. Најуспешнија екранизација „Мајстора и Маргарите“ била је серија коју је 2005. режирао Владимир Бортко. Љубитељи мистике верују да су њене „жртве“ Александар Абдулов (преминуо 2008), Владислав Галкин (пронађен мртав 2010) и Кирил Лавров (преминуо 2007). Упркос томе, режисер Бортко ипак не верује да је Булгаковљев роман уклет. Друге екранизације романа такође су пратиле различите несрећне околности: на пример, режисер Јуриј Кара 17 година није могао да прикаже свој филм због проблема са Булгаковљевим наследницима.

Масонски знаци

Роман „Мајстор и Маргарита“ је пун алузија на то да Воланд и неки други ликови припадају масонском реду слободних зидара: Воландова златна табакера украшена троуглом од дијаманата који симболише „тројство космоса“, „црни плашт са ватреноцрвеном поставом“ и сабља са златном ручком су атрибути масонског степена „витез Кадош“. Прича о одсеченој Берлиозовој глави асоцира на легенду о лобањи последњег великог мајстора витешког реда темплара Жака де Мола, спаљеног на ломачи 1314. Легенда каже да његова лобања није изгорела и да је у 19. веку однета у Америку где је коришћена у масонским обредима, а често је приказивана на златном постољу и украшена драгим камењем, као и глава несрећног Берлиоза, која се претворила у пехар.

Росијскаја газета. Сва права задржана.