Шта је све Русија дала светском позоришту

Савремено позориште било би незамисливо без теоријског и садржинског доприноса великих руских драматурга. Извор: РИА „Новости“.

Савремено позориште било би незамисливо без теоријског и садржинског доприноса великих руских драматурга. Извор: РИА „Новости“.

Одговор је: руски генији су обликовали савремену позоришну уметност. Најпознатији светски глумци и данас верно следе теорије руских драматурга. Данас, на Светски дан позоришта (27. март), „Руска реч“ вас подсећа на револуције у схватању театра које су донели Чеховљева психолошка драма, систем Станиславског, Мејерхолдова биомеханика и Дјагиљевљеве „сезоне“.

Позоришни комади Антона Чехова

У првој четвртини 20. века Чеховљеве драме су направиле велики продор у светској драматургији. Њихова радња се од традиционалних драма тог периода разликовала по нарочитом психологизму. Чехов није указивао на једини прави пут спасења јунака. Он је уместо тога уводио гледаоца у проучавање уобичајених свакодневних модела понашања ликова и позивао свакога да изводи своје закључке.

Истакнути светски драматурзи су поштовали Чехова као оца психолошког театра.Фотографија из слободних извора.

Његова остварења су напоредо са делима Ибзена, Бернарда Шоа и Стриндберга створила базу „Нове драме“, важног позоришног правца краја 19. и почетка 20. века. Истакнути драматурзи су поштовали Чехова као оца психолошког театра. На пример, Бернард Шо је своју драму „Кућа која срце слама“ окарактерисао као „фантазију у руском стилу на енглеске теме“. Тенеси Вилијамс је обожавао „Галеба“ и до краја живота је гајио жељу да га постави на сцену у својој интерпретацији. Тај комад је, као и драме „Три сестре“ и „Вишњик“, преведен на преко 80 језика и много пута је постављен на сцену у Великој Британији, Немачкој, Француској, Јапану, САД и другим земљама света.

Глумачки системи Константина Станиславског и Михаила Чехова

Легендарно „Не верујем!“ Станиславског постало је симбол у светским позоришним круговима. Чувени редитељ, један од оснивача Московског уметничког академског театра (МХАТ), био је сурови „тренер“ својих глумаца. Његов систем глумачких техника учи извођача да се „уживи у улогу“. Станиславски је приморавао своје глумце да корак по корак истраже јунакову личност, да налазе сличности између његових и својих осећања, и да их затим оваплоте на сцени.

Методи Станиславског се већ дуже од 100 година предају на глумачким академијама. Међу ватреним присталицама његових метода су и многе филмске звезде, од Кире Најтли до Бенедикта Камбербеча.

Михаил Чехов је био ученик и следбеник Станиславског, али је у свом систему полемисао са „учитељевим“ постулатима. Конкретно, Чехов је претпостављао да је за добро извођење потребан „поглед са стране“, тј. играјући неку улогу глумац не треба да се идентификује са јунаком, него да скрупулозно копира његове емоције, да пажљиво води рачуна о својој игри и да сам проверава да ли му је игра природна. Данас је Чеховљев систем понекад популарнији од система Станиславског. Користе га, на пример, Клинт Иствуд и Џек Николсон. У САД постоји удружење предавача Чеховљевог глумачког система.

Гротескно позориште и Мејерхолдова „биомеханика“

Борис Григорјев: Портрет Всеволода Емиљевича Мелерхолда (1916). Покрети Мејерхолда на овом портрету подсећају на позе у којима су се често налазили његови глумци приликом тренирања „биомеханике“.

Всеволод Мејерхолд је створио посебну врсту позоришта, које је наследило народне представе на отвореном. Гротескно позориште, како ће оно касније бити названо, подразумевало је да радња буде максимално упадљива, изразита и физички сложена за извођење. У оптицају су биле како плесачке и циркуске тачке, тако и гломазне конструктивистичке конструкције у организовању сценског простора. Један од највећих хитова његове режије био је футуристички спектакл „Мистерија Буф“ по Мајаковском.

Мејерхолд је развио и систем рада са глумцима, такозвану „биомеханику“, која је постала један од ослонаца Брехтове драматургије. Главни елемент у њој је било физичко савладавање улоге. Извођачи су пре свега савладавали гестове својствене јунаку. Психолошка сличност глумца и јунака постизана је управо захваљујући прецизном покрету.

„Сезоне“ Сергеја Дјагиљева

Балетске сезоне Сергеја Дјагиљева у САД и Европи током 1910-1920-их биле су успешне захваљујући укусу и таленту овог позоришног менаџера, који је окупио сјајну трупу звезда балета, од Ане Павлове до Баланчина и Нижинског. Поред плесачког мајсторства, захваљујући главним јунацима руске авангарде који су учествовали у поставкама, „сезоне“ су дале свету и нову изразиту сценографију, а путем њих је историја музике добила нека од својих највећих имена, као што је Игор Стравински. Своје иновативне концепције на сцени су реализовали Александар Бенуа, Наталија Гончарова и Михаил Ларионов, Наум Габо и многи други уметници. Касније су им се придружили и њихови истомишљеници са Запада, новатори свога доба, међу којима су Матис и Пикасо.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“