Како су у Совјетском Савезу померане зграде

Фотографија: ТАСС

Фотографија: ТАСС

Совјетска архитектура своју грандиозност и оригиналност не дугује само талентованим архитектама, већ неретко и одважној довитљивости инжењера и грађевинара. Russia Beyond вам представља неке од најнеобичнијих грађевинских и конструкцијских решења, захваљујући којима су подигнуте или сачуване од рушења неке од најзначајнијих московских грађевина из прошлог века.

Пракса премештања грађевина у Русији је постојала још пре Октобарске револуције. Познато је да је 1812. у граду Моршанскуу Тамбовској губернији столар Дмитриј Петров померио дрвену цркву неколико метара, јер је на њеном месту требало да буде подигнут нови камени храм. Одлучено је да се стара црква не руши, него да се само помери у страну.

Међутим, све до прве трећине 20. века овакви случајеви су били реткост. Пракса премештања зграда је постала масовна тек у совјетско време, када је у престоници и у индустријским градовима почела масовна градња нових зграда и четврти. У рударском насељу у граду Криви Рог (данас у Дњепропетровској области Украјине) 1935. је за 250 m померена зграда тешка 1500 тона, док је у граду Макејевка (данас Доњецка област Украјине) померена једноспратна грађевина тешка 1300 тона. У Москви је прва зграда која се „преселила” била једноспратна трафостаница у близини Тверске улице. Она је 1935. померена 25 метара. Пројекат премештања трафостанице је водио инжењер Емануил Гендељ, који је касније важио за највећег стручњака у СССР-у за премештање зграда.

Отворени радови на Московском метрополитену (1933). Фотографија: РИА „Новости“

Средином 30-их година 20. века у руској престоници је премештено укупно десетак вишеспратница. Најзанимљивије је да станари за време таквих „селидби” нису били исељени из зграде и да су комуналне мреже несметано функционисале. Процедура се састојала у следећем: уз темеље зграде су постављане челичне стазе, на њима су пробијани специјални отвори, у које су постављани прагови и шине. По њима се зграда померала у жељеном правцу.

Средином 30-их година 20. века у руској престоници је премештено укупно десетак вишеспратница. Најзанимљивије је да станари за време таквих „селидби” нису били исељени из зграде и да су комуналне мреже несметано функционисале.

Управо ова техника је допринела спасавању великог броја зграда из времена пре Револуције, које супрема Стаљиновом Генералном плану реконструкције Москве из 1935. године биле предвиђене за рушење. У Москви је 1936. године основана организација која је спроводила све радове у оквиру пројекта премештања грађевина. Међу њима су биле и зграда тадашњег Московског градског савета (данашња градска скупштина) у Улици Горког, зграда позоришта МХАТ (Московски уметнички академски театар) у Камергерском сокаку и стамбена зграда у Улици Серафимовича. Међу последњим грађевинама које су премештене у главном граду Совјетског Савеза биле су две зграде Научноистраживачког института приликом изградње Комсомолског проспекта крајем 50-их година 20. века.

Припреме за пренос здања Моссовета у улици Горког (1939). Фотографија: ТАСС

„Накривљени” небодер 

Совјетски градитељи на челу са инжењером Виктором Абрамовом и архитектом Алексејем Душкином извели су експеримент који није забележен у светској пракси. Било је то приликом изградње небодера на тргу Црвена капијау Москви у периоду од 1947. до 1952. године. Зграда висока 138 метара грађена је паралелно са предворјем станице метроа „Црвена капија („Красные ворота) чији се тунел налазио 24 метра испод земље. Због слегања земљишта под тежином конструкције небодер би се неизбежно искривио према тунелу, јер је дубока јама, која је требало да буде излаз из метроа, ископана буквално под темељима зграде. Према замисли инжењера, требало је да се најпре заврши предворје метроа, да се земљиште изравна и тек затим да започне изградња небодера. Међутим, пошто за то није било времена, инжењери су донели одуку да вештачким путем замрзну тло (овај поступак се користи у изградњи метроа), а да металну конструкцију небодера изграде под нагибом од 16 центиметара у супротном смеру у односу на станицу метроа. Приликом отапања тла, зграда се слегла и постепено заузела вертикалан положај. И најмања грешка у прорачунима могла је довести до потпуног колапса чувеног небодера.

Стаљинов облакодер у улици Садоваја-Спаскаја. Фотографија: Lori / Legion Media

Метро у рову

Метод изградње метроа помоћу копања ровова, који је коришћен средином 30-их година 20. века приликом постављања првих линија московске подземне железнице, јединствен је на свету. „С обзиром да је метро требало да прође директно испод стамбених зграда у улицама Волхонка и Арбат, градитељи метроа су донели одлуку да не постављају плитко укопане тунеле (дубоко укопане тунеле нису могли да граде због влажног земљишта од подземних вода), него да копају ровове”, објашњава историчар грађевинарства Ајрат Багаутдинов. „У земљи су у ископаним рововима направили два зида од армираног бетона, а затим их покрили плочом. Захваљујући оваквом ојачању није се могло догодити да грађевина која се ослањала на овај специфичан подземни кров пропадне у земљу.” Сви радови су обављани ручно, помоћу лопата. Прве деонице тунела су изграђене од станице метроа „Кропоткинска” до станице „Лењинова библиотека” и од „Александровског парка” до станице „Смоленска”. Убрзо се одустало од овог метода изградње. У Москви су се појавиле прве станице са дубоко укопаним тунелима. Метод изградње помоћу ровова касније није коришћен ни у СССР-у ни другде на свету.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском