Пуцањ у душу

Фотографија: kinopoisk.ru

Фотографија: kinopoisk.ru

У Београду ће 9. и 10. маја бити специјално приказан руско-украјински блокбастер „Битка за Севастопољ“. Приказивање ће се одржати у оквиру јубиларних свечаности поводом 70-годишњице Победе у Другом светском рату. У Украјини је филм о легендарној жени-снајперисти Људмили Павличенко приказан под називом „Несаломива“. Непрезицност руског наслова је можда и једино што се може замерити овом филму.

Сама одбрана Севастопоља у „Бици за Севастопољ“ заузима отприлике само четвртину укупне минутаже. Битке у правом смислу не може ни бити у филму о снајперисти, из простог разлога што је његов посао „камерни“. То је нека врста „ручног рада“. И што је још важније, битка из наслова уопште није јунакињин звездани тренутак, него њена катастрофа, у којој задобија више психичке, него физичке ране.

Зато у филму нема многих других појава, толико непопуларних у новијим војно-патриотским филмовима. Нема оргијања компјутерске графике, нема ни хистерије, ни извештачене патетике. Нема крвавих чекиста. Овде је приказан само један чекиста, и то јунакињин отац, чије ћутање у кругу породице говори о 1937. години више него стотину сцена са стрељањем. При томе филм не штеди генерала Патрова и адмирала Октјабрског, који су криви за неуспешну евакуацију бранилаца Севастопоља. 

Нема ниједног „доброг“ или „погрешно схваћеног“ Немца, без кога се наш ратни филм више не може ни замислити. Рат и иначе не може бити „погрешно схваћен“. Та његова сурова схватљивост изврсно је концентрисана у сцени дочека нове 1942. године у Севастопољу. Мала девојчица чита борцима чувене ратне стихове Константина Симонова „Убиј га!“, и то заиста стравично декламовање ни случајно не изазива интелигентну реакцију у смислу „Ах, како нас је рат све уназадио“.

Простије речено, ово је први филм у Русији који не говори толико о човеку у рату, колико о човековом односу према рату. Рату, схваћеном као „такав је живот“, по речима једног од оних мушкараца које је Људмила заволела. И наравно, „такав је посао“, од чијих технолошких детаља гледалац остаје без даха. 

Људмили Павличенко. Фотографија: РИА „Новости“

Људи су оно што недостаје ратним филмовима. Изванредна Јулија Пересиљд одиграла је судбину – ни мање ни више. Некадашња одликашица, увек „спремна за труд и одбрану“, помало мушкобањаста, најпре свој посао доживљава као решавање сложених и занимљивих задатака. На пример, на тенку треба погодити прорез за осматрање. Затим, као личну, понекад и садистичку освету за мушкарце које јој рат отима једног за другим. А затим – као самоубиство, у суштини. Уочи финалног дуела са најбољим снајперистом Вермахта, који је у Севастопољ „дошао по њу“, она црта себи на челу крст, да му буде боља мета. Затим Одељење за агитацију и пропаганду при ЦК КПСС од „живог човека“ прави „живу легенду“, и она то већ не може да издржи. Филм није толико ратно-патриотски, колико антиратно-патриотски. 

Због тога нема смисла прекоревати сценаристе што су мало изменили биографију Павличенкове, што су јој и у девојаштву дали мужевљево презиме, и што су мајку деветогодишњег дечака приказали готово као средњошколку. Све су то ситнице у поређењу са невероватном судбином коју је сама Људмила Павличенко сместила у три фразе, у говору 1942. у Чикагу, када су је послали да агитује у Америци за отварање другог фронта: „Имам 26 година. Убила сам 309 фашистичких завојевача. Не чини ли вам се, џентлмени, да се сувише дуго заклањате иза мојих леђа?“ 

Америка ју је носила на рукама. Велики кантаутор Вуди Гатри посветио јој је баладу „Мис Павличенко“. Пред њом је пао на колена Чарли Чаплин и љубио јој прсте, говорећи: „Ови прстићи су убили 309 фашиста“. То, додуше, није приказано у филму. Елеонора Рузвелт (Џоан Блекем) ју је сместила у Белој кући и поклањала јој хаљине. Посебно је драгоцена епизода у којој госпођа Рузвелт учи Људмилу да се осмехује и предлаже јој да се сети нечег смешног. И Људмила се стварно сетила нечег смешног: како је њен учитељ на фронту испричао да је једним метком убио тројицу „белих“ Финаца, али му је то урачунато само као један погодак.

Епизоде Људмилиног живота нанизане су на америчку нит, због чега неко може оптужити филм за улагивање Западу. Треба, ипак, имати у виду да је савремени гледалац делимично „Американац“, за кога је совјетска душа загонетна као што је руска душа и иначе загонетна странцима. Поред тога, Људмила Павличенко је 1942. године била толико популарна у свету, колико ће двадесет година касније постати популаран Јуриј Гагарин.

Росијскаја газета. Сва права задржана.