Московски метро пуни 80 година

Станица „Кијевска“ (Арбатско-Покровска линија). Фотографија: Lori / Legion Media

Станица „Кијевска“ (Арбатско-Покровска линија). Фотографија: Lori / Legion Media

Кажу да је Московски метро најлепши на свету. Многи га пореде са подземним дворцима и организују екскурзије по метроу. Чак 44 станице Московског метроа имају статус културног наслеђа. Данас подземна саобраћајна мрежа руске престонице има 12 линија и 200 станица, а и даље се шири. Ове године ће, на пример, бити отворено седам нових станица. Све је почело 15 маја 1935. године од једне једине линије, која је саобраћала од Сокољника до Парка културе.

Почетак

Идеја о изградњи метроа у граду појавила се још 1875. године. Она, међутим, није реализована, из разноразних разлога. Један од њих је, на пример, био трамвајски лоби. Почетком тридесетих година 20. века метро је поново постао актуелна тема, мада су инжењери тврдили да природни услови нису погодни за његову изградњу. По речима Наталије Душкине, историчарке архитектуре, професорке и унуке Алексеја Душкина, једног од главних градитеља метроа, „лондонски, париски и берлински инжењери, који су били позвани у Москву ради консултација, тврдили су да код нас није могуће изградити метро због невероватно сложене структуре московског земљишта. Међутим, захваљујући домаћим инжењерима, хидрогеолозима и архитектама створен је систем огромних просторних целина под земљом, правих тргова и улица правог подземног града – верна пројекција руске престонице“.

Подземни урбанизам

Од почетка су под земљом грађене станице на већој дубини са пилонима (класичан пример је станица „Црвена капија“, коју је пројектовао Иван Фомин) и плиће, где су могли да се поставе стубови.

Револуционарна решења у овој области припадају архитекти Алексеју Душкину. Поред многих других станица он је први пројектовао дубинску станицу са стубовима. Реч је о станици „Мајаковска“. Наталија Душкина прича како су се дедине станице „Кропоткинска“, „Мајаковска“ и „Трг револуције“ нашле у самом врху ранг-листе најбољих станица, објављене поводом 75. годишњице почетка изградње метроа. По њеним речима, Душкин је „у суштини био утемељивач московске школе градње метроа и формулисао је принципе извођења радова под земљом“. Ти принципи се пре свега тичу јасно изражене основе станичних конструкција, као и важности осветљења у дизајнирању препознатљивог подземног архитектонског простора. „На станици ’Кропоткинска’ користе се скривени извори светлости који стварају ефекат свечаних дворана некаквог великог дворца. „На станици ’Мајаковска’ Душкин је у сводовима станица пробушио ’перископе’, како је сам говорио, разместивши тамо мозаике“, објашњава Душкина. „Поред тога, он је био пионир и у синтези различитих врста уметности под земљом уз истовремену примену нових технологија. Он је први у архитектуру станица увео скулптуру („Трг револуције“) и мозаик од смалте („Мајаковска“). Први је применио нове украсне материјале. На пример, челик за полирање на „Мајаковској“, а после рата алуминијум на „Новослободској“. На овој другој станици је први пут под земљом поставио витраже. Најзад, 1943. године је први поставио гранит у метроу, на станици „Автозаводска“, наглашавајући важност тврдих материјала у поплочавању (пре тога су станице најчешће асфалтиране или су стављане керамичке плочице)“.

Главни „експонати“

Метро се с разлогом пореди са подземним дворцима. И мада је у декорисању совјетских станица коришћен језик пропаганде новог државног поретка, многе од њих су осмишљене као ефектни архитектонски ансамбли. У том контексту је посебно занимљива „Мајаковска“. Она спада међу станице које су Московљанима посебно прирасле за срце. Мозаици за ову станицу израђени су у атељеу у Лењинграду (садашњем Санкт Петербургу) по скицама Александра Дејнеке, једног од главних уметника СССР-а. Израђени су од смалте, чије залихе су остале још из царског периода. „Дејнека је на таваницама станице у суштини створио први совјетски лексикон, приказавши ликове и сцене из новог живота – гигантске фабрике, девојке на комбајнима, пионире, спортисте, одмор, срећно материнство, цветне вртове, падобране и авионе...“, прича Татјана Јуткевич, историчарка уметности и сарадница Државног института историје уметности. „А 1939. године је макета ’Мајаковске’ однета на светску изложбу у Њујорк, где је специјално за њу направљена још једна таваница – са авионима и кремаљском звездом на ноћном небу. Поменути пројекат је награђен гран-пријем“.

Московски метро има сопствени музеј на станици „Спортивна“.

Метро се може посматрати и из другог угла, без подизања главе увис. Довољно је прошетати се „алејом славе“, тј. перонима на станици „Трг револуције“. Вајари на челу са Матвејем Манизером распоредили су поред пилона бронзане фигуре типичних совјетских ликова. И овде су опет родитељи, пионири, спортисти... Ту је красноармејац, затим морнар, студент, сељак, па чак и граничар са псом, коме су њушка и шапа потпуно побледеле од трљања. Ана Лудина, туристички водич Музеја Москве, каже да је за тог пса везано једно од најпопуларнијих веровања који се тичу метроа. Наиме, „ако се псу протрља њушка, то доноси срећу. Са друге стране, близу те скулптуре је радница на фарми живине са петлом, али она се не сме дирати, јер се верује да то доноси несрећу. Међутим, и петао се сија од трљања“.

Метро у рату

У ратним годинама је метро потврдио свој статус „резервног града“. Затворен је само на један дан, 16. октобра 1941. године, када је завладала паника после одлуке „О евакуацији престонице СССР-а“. У метроу су била склоништа, па чак и породилиште, у коме је током рата рођено 217 беба. Штавише, чим је прошла опасност по престоницу, почело се са изградњом нових станица. У току рата је изграђено седам станица. Међу њима су „Автозаводска“ (отмена станица са стубовима, коју је Душкин сврставао међу најбоља своја остварења) и „Новокузњецка“ (њу су пројектовали Иван Таранов и Надежда Бикова). На „Новокузњецкој“ вреди погледати мозаике централне сале. Они су такође израђени по Дејнекиним скицама и посвећени су животу и раду у позадини. А затим се вреди попети ескалатором на виши ниво, где се може видети прво предворје московског метроа у облику ротонде са куполом (осмислиле су га архитекте на челу са Владимиром Гељфрејхом и Игором Рожином).

Вожња укруг

Кружна линија метроа је изграђена у послератним годинама. Седнете лепо у вагон, и док воз јури укруг, посматрате различите станице.

Од „Парка културе“ се и данас може пешке стићи до главног московског парка „Горки“, и због тога се путници већ у метроу припремају за тему здравог и активног живота док посматрају мермерне барељефе Исака Рабиновича на којима је приказана мишићава омладина.

Са безбедносним системом у метроу везани су бункери и такозвани „Метро 2“. Ради се о специјалним линијама метроа за потребе владе и армије. Називе су им почетком деведесетих дали аутори часописа „Огоњок“ („Огонёк"). Једна линија је водила до аеродрома Внуково, а друга у Кунцево, до Стаљинове виле. „Истина, ми практично ништа не знамо о ’Метроу 2’, изузев гласина“, каже Ана Лудина. „Што се тиче бункера, Стаљин их је имао неколико. Многи од њих нам нису познати, јер су затворени. У Измајлову, међутим, постоји један отворени. Он је преуређен у музеј „Стаљинов бункер“.

„Кијевску“ станицу је генерални секретар КПСС Никита Хрушчов посветио руско-украјинским везама. Она је грађена под руководством украјинског архитекте Јевгенија Катоњина. Гигантске мозаике су израдили уметници на челу са Александром Мизином. Приказани су и Полтавска битка, и Пушкин у Украјини, и народно весеље у Кијеву, и отварање Дњепровске хидроелектране.

Прилазећи „Новослободској“ видећете витраже са јарким цветним шарама, као у калеидоскопу, и медаљоне са приказима професија од музичара до географа. Радили су их летонски мајстори по скицама чувеног сликара Павла Корина.

За „Новослободску“ станицу је везана једна типична совјетска прича. „На мозаику ’Мир у целом свету’, где је приказан споменик „Мајка Отаџбина“, тамо где се сада види голуб у почетку је био Стаљинов портрет. У Хрушчовљево време је тај портрет оборен, али и поред тога се Хрушчову станица није допала када је дошао да је види, зато што је ’Мајка Отаџбина’ била боса. Генерални секретар је тада рекао да испада да у СССР-у живи бос и гладан народ. Зато су фигури додате сандале са пертлама, али су касније уклоњене, тако да је ’Мајка Отаџбина’ поново постала боса“, прича Ана Лудина.

За „Комсомолску“ станицу на Кружној линији може се рећи да је то најтипичнији израз (када је реч о метроу) стаљинског неокласицизма. Алексеј Шчусев, њен пројектант, аутор је павиљона Русије у парку Ђардини у Венецији и Лењиновог маузолеја. Станица је обилато украшена мозаицима Павла Корина. На њима су војсковође и предводници народа у разним епохама, од Александра Невског до Стаљина. Овог другог је после свргавања „култа личности“ заменио Лењин.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“