Захар Прилепин: Бог је жив, и ђаво је жив. Биће весело

Фотографија: РИА „Новости“

Фотографија: РИА „Новости“

Захар Прилепин, један од најпопуларнијих савремених писаца у Русији, дао је ексклузивни интервју за нови штампани додатак на српском језику „R Magazin“ који сваког месеца објављује међународни пројекат RBTH и часопис „Недељник”. Специјално за „R Magazin“ Прилепин размишља о руској и српској књижевности, рату у Донбасу, правој слободи и крају историје.

Шта мислите, да ли много људи у Русији чита савремену руску књижевност, или можда класичну? 

У Русији постоји слој људи који читају много и са задовољством, или читају повремено, али озбиљно и проницљиво. Можда таквих има десетак милиона. То је сваки десети или дванаести одрасли човек. Све у свему, то није лоше. 

Поред тога, сада је у Русији статус писца поново на високом нивоу, за разлику од 90-их година. Врло велику тежину има мишљење Едуарда Лимонова и Сергеја Шаргунова са једне, и Бориса Акуњина и Дмитрија Бикова са друге стране. У суштини, у Русији су писци оличење борбе различитих идеологија. Бирајући између „западњаштва“ и „словенофилства“ они бирају између Владимира Сорокина и Александра Проханова. 

Какве утиске носите са многобројних путовања по Русији и сусрета са читаоцима? 

Моји утисци од путовања по Русији су једноставни и радосни: током протеклих година је наша земља донела веома чврсту одлуку да одбаци либерално-демократске илузије. Људи хоће да живе у својој руској кући и да чувају своју традицију. Не само традицију руског народа, него и свих народа који живе у Русији, а не да се поводе за светском уравниловком на свим нивоима. Дволичност западноевропских медија и многих светских политичара по питању схватања ситуације у Донбасу отрезнила је веома многе људе у Русији. 

Западни медији Вас зову „нови Толстој“. Који је Ваш омиљени класични руски писац? 

Лав Николајевич Толстој је свакако огроман и недокучив. Од очигледних класика је управо он за мене најважнији. А од оних руских писаца који нису надалеко познати највише волим Леонида Леонова, Гајтоа Газданова и Едуарда Лимонова. Леонов и Лимонов су својевремено много превођени у Србији. Мислим да ће временом они бити убројани међу исте такве класике као што су Пушкин, Достојевски и Толстој. 

Посетили сте Београд 2011. године. Да ли сте донели отуд књиге неких српских писаца? 

Нема смисла да доносим књиге на српском, када свеједно не могу да их прочитам. 

А колико сте уопште упознати са јужнословенском књижевношћу (од Андрића и Црњанског до савремених писаца)? 

Читао сам Андрића, целог Павића (изванредан је писац, али мени потпуно туђ). Много је добра књига Боре Ћосића „Улога моје породице у светској револуцији“. Занимљива је и књига Горана Петровића „Разлике“. Читао сам Зорана Живковића, Зорана Ћирића, Мирјану Новаковић... Веома ми се допада „Хроника изгубљеног града“ Мома Капора. Много сам читао српску поезију – на десетине аутора. У извесним околностима бих чак могао да одржим час из српске књижевности.

Дволичност западноевропских медија и многих светских политичара по питању схватања ситуације у Донбасу отрезнила је веома многе људе у Русији.

Нисам нешто наишао, тачније нисам уопште наишао на књижевна дела са ратном тематиком – о страшним догађајима које су преживели Срби, о рату и распаду Југославије. Упознат сам са тим догађајима (ако говоримо о књижевности) по збирци прича „Смрт“ Едуарда Лимонова, која у Србији, узгред буди речено, због нечега још увек није издата, иако је већ преведена на српски.

Планирате ли да преводите на српски свој роман „Обитељ“, о коме се толико прича? 

Ја могу да планирам шта хоћу, али то нема никаквог значаја. То ја треба да питам српске издаваче планирају ли да откупе права на издавање „Обитељи“. Роман је практично већ преведен. Превела га је Радмила Мечанин – моја пријатељица и мој стални преводилац на српски, иначе мени веома блиска особа, која разуме све што је везано за Русију и све оно што ја пишем. 

Писали сте о рату у Чеченији, а сада се води рат на самој граници Русије. Често боравите у Донбасу, бавите се прикупљањем и достављањем хуманитарне помоћи. 

Ја се у Донбасу бавим разним стварима. Био сам тамо чак и као ратни репортер, бавио сам се разменом заробљеника и решавао друге задатке, који немају везе са хуманитарном помоћи. Одлазио сам тамо у току шест месеци и много тога сам видео. 

Шта је за ових годину дана грађанског рата у Украјини оставило на Вас најјачи утисак? Шта је од онога што сте видели у Донбасу утицало да се Ви лично промените? 

Мени је скоро четрдесет година, тешко да ме нешто лично може изменити. Али зачудио сам се што се у Русији, и поред безобзирне пацифистичко-демократске пропаганде, рађа огроман број мушкараца спремних да ратују и да се жртвују за своје схватање историје, за своју веру, за своју правду. Мени се чинило да је тај „сој“ изумро. Али погрешио сам. Таквих има на десетине и стотине хиљада. 

Како је конфликт у Украјини утицао на круг Ваших пријатеља и познаника? 

Па ето, изгубио сам пар пријатеља, који сматрају да су се на Мајдану у Кијеву окупили дивни и слободољубиви људи, а у Доњецку и Луганску су на тргове изашли наказни и непријатни људи, који не воле слободу. Ти моји пријатељи се представљају као демократе и либерали. А ја мислим да су они обични кловнови. Зли, лажљиви кловнови.

Каква будућност, по Вашем мишљењу, чека Украјину, Донбас и људе руске националности у Украјини? 

Донбас више неће бити део Украјине. Неће пасти у туђе руке. Остатак Украјине нека живи како хоће, то је њихова ствар. Али ако они искрено верују да ће их неко примити у Европску унију, нахранити и омогућити им да постану исти онакви Европљани какви су Немци, онда су они, благо речено, у заблуди. Украјина не треба Европи чак ни као слушкиња. Она је потребна појединим светским играчима само као адут у дестабилизацији Русије.

Остатак Украјине нека живи како хоће, то је њихова ствар. Али ако они искрено верују да ће их неко примити у Европску унију, нахранити и омогућити им да постану исти онакви Европљани какви су Немци, онда су они, благо речено, у заблуди.

Шта ће у том контексту, по Вашем мишљењу, на крају бити са Русијом? 

Ништа. Русија ће бити један од центара моћи у 21. веку. САД би могле да држе Русију у „режиму периферије“ као 90-их година, али они су корак по корак учинили све да се Русија наљути и почне да реагује на непрестано ширење НАТО-а и на крајње пакостан однос према руским традиционалним геополитичким везама на територији Евроазије. 

Какав нови смисао, по Вашем осећају, данас добија 70-годишњица победе над нацизмом? Да ли је био у праву Шахназаров када је у финалу филма „Бели тигар“ алегорично показао да је нацизам жив и да ће се још вратити? 

Нацизам је жив, и комунизам је жив. Бог је жив, и ђаво је жив. Све је на своме месту, и биће весело. Неће наступити крај историје.

Сутрадан после убиства Олеса Бузине у Кијеву убијен је у Црној Гори новинар и интелектуалац Саша Марковић, који се активно изјашњавао против увлачења Црне Горе у структуре НАТО пакта. Може ли се рећи да је идеолошка конфронтација у Европи ушла у нову фазу?

Понешто је постало очигледније. Понеко већ не може да сакрије нервозу. Понеко је већ скинуо маску и показао право лице. Али генерално гледано, та конфронтација није престајала ниједног секунда.

Нацизам је жив, и комунизам је жив. Бог је жив, и ђаво је жив. Све је на своме месту, и биће весело. Неће наступити крај историје.

Поред тога што сте писац, Ви сте и блогер. Ваш блог на Фејсбуку свакодневно читају десетине хиљада људи. Какви су Ваши утисци од коментара испод Ваших текстова? 

Добри су. Има много неумесних коментара, али у целини гледано температура је сасвим нормална. Људи се труде да схвате поједине појаве, и ми заједно растемо, васпитавамо једни друге и трудимо се да саслушамо једни друге. 

Онима који хоће да ме саслушају ја се трудим да улијем више трпељивости. Ми нисмо Украјина. Ми нећемо тлачити неистомишљенике. Русија је толико велика и огромна да може себи дозволити разногласје. Никоме не треба затварати уста. Држава само треба да дефинише приоритете и да објасни грађанима шта се одсада третира као црно, а шта као бело.

Шта треба да се измени у Русији и руском друштву да би Захар Прилепин закључио да је његова главна стваралачка „мисија“ остварена? 

Ја могу одмах сада рећи да је моја главна мисија остварена. Сад ћу пропратити да ли се квалитетно остварује оно о чему сам сањао 25 година. А успут ћу смислити неку нову мисију.

Росијскаја газета. Сва права задржана.