Ред, рад и дисциплина – совјетска цивилна одликовања

Фотографија: Photoshot / Vostok-Photo

Фотографија: Photoshot / Vostok-Photo

Да ли сте знали да је Јуриј Гагарин, први човек у свемиру, добио медаљу „За обрађивање нетакнуте земље“? Или да је најдраже Стаљиново признање било Херој социјалистичког рада?

У совјетско време велики број људи добијао је одликовања за заслуге у раду и друга дела за која се тада веровало да заслужују признање.

У славу рада

„СССР је себе представљао као земљу радника“, каже колекционар ордења Игор. У прво време је совјетска држава додељивала одликовања и признања искључиво за ратне заслуге, а онда је, по Игору, „дошло до спознаје да постојање само војних медаља није било у складу с државном идеологијом”.

Медаља „За заслуге у раду“ уведена је 1938. и била је намењена „посебно заслужним радницима као признање за посвећеност и труд, или значајан допринос науци, култури и производњи“.

Ордење и медаље представљају важан део војне традиције. Међутим, постоји ли разлог да држава даје одликовања за херојство и у време мира? Идеологија социјализма посебно је истицала херојство и то у областима које се данас не повезују с том особином. У раном периоду постојања СССР-а говорило се да је то земља „диктатуре пролетеријата“ и промовисане су вредности рада. Зато су се за радне заслуге добијале посебне медаље. У СССР-у се очекивало да сваки грађанин уложи лични напор у великој борби за очување мира у свету, а ову борбу требало је да предводи сама држава. Тако је сваки појединац који се истицао као рудар, писац или диригент од државе добијао одликовање. Жена која је била јака и брижна мајка и успевала да одгаји велики број деце, такође је добијала признање, јер је тиме доприносила успеху целе земље. СССР је ову идеју преузео из времена Руске империје када су у Русији први пут додељивана одликовања за заслуге у миру.

„Свака држава има одликовања за рад, али што је мања вредност финансијске награде, то су медаље бројније“, каже Роман Сливин, такође колекционар.

Медаља „За заслуге у раду“ уведена је 1938. и била је намењена „посебно заслужним радницима као признање за посвећеност и труд, или значајан допринос науци, култури и производњи“.

Поред поменутог одликовања, уведено је звање Херој социјалистичког рада и одговарајућа медаља. „Први добитник медаље био је Стаљин и био је веома поносан на то. Увек ју је носио, за разлику од других признања“, каже Игор. С друге стране, челни човек СССР-а током седамдесетих, Леонид Брежњев, имао је четири сакоа с различитим медаљама и одликовањима. Брежњев је имао укупно 16 ордена и 22 медаље Совјетског Савеза – од медаље „За обнову предузећа црне металургије на југу“ до 4 ордена Херој Совјетског Савеза. Имао је преко 50 одликовања страних држава. Имао је чак и чланску карту синдиката совјетских новинара.

Беспрекорно служење држави

Дуго после Великог отаџбинског рата нису додељивана признања за херојска дела, већ само за дугу непрекидну службу. И ова пракса потиче из времена Руске империје, када су се одликовања за „беспрекорну службу“ давала грађанима који нису имали никаквих казни или укора током каријере.

У СССР-у је усвојено неколико уредби којима је регулисана додела признања за рад. Према једној од њих машиновође су после 10 година непрекидне службе награђиване медаљом „За изванредан рад“, после 15 година медаљом „За заслуге у раду“, после 20 година орденом „Знак части“, а после 25 година Орденом црвене заставе за рад.

Медаља „За храброст у пожару“ уведена је „као признање за храброст и иницијативу у борби с пожаром“. Такође је уведена и медаља „За спасавање дављеника“, али је њен назив совјетским грађанима звучао прилично иронично, имајући у виду подругљив слоган из сатиричног романа класика Иљфа и Петрова „Златно теле“ – „Спасавање дављеника је дављеников посао“.

Према мишљењу Романа Сливина, основна замисао ових медаља била је да се награде и издвоје обични људи који су показали храброст у ванредним ситуацијама, а не професионалци чији је то посао иначе био. Ипак, многим Русима данас сигурно није јасан смисао медаље установљене 1956. године под називом „За обрађивање нетакнуте земље“. Ово одликовање било је омиљени пројекат тадашњег совјетског лидера Никите Хрушчова, а медаљом су одликовани грађани који су учествовали у култивисању земљишта у Казахстану, Сибиру, Уралу, Поволжју и Северном Кавказу. Игром случаја, ову медаљу је 1961. године добио и први руски космонаут Јуриј Гагарин, који се након лета у свемир спустио на земљу у Поволжју, а она је имала статус „нетакнуте земље”.

Дуго после Великог отаџбинског рата нису додељивана признања за херојска дела, већ само за дугу непрекидну службу.

Материнство се у советском друштву такође вредновало као херојски подвиг. Године 1944. установљен је орден „Мајчинска слава“, и то прве, друге и треће класе, а добијале су га жене које су родиле и одгајиле деветоро, осморо, односно седморо деце. У периоду између четрдесетих до средине седамдесетих услови за одгајање деце били су прилично тешки, па је додељивање статуса хероине мајци вишечлане породице било заправо признање ове чињенице. Постојао је и један практичан разлог за установљење овог одликовања. Совјетска влада желела је да подигне наталитет после Великог отаџбинског рата.    

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском