Детињство – велика тема руске књижевности

Толстој као претеча

У руској књижевности Толстој је у много чему био пионир. На пример, први је користио спој аутобиографије и фикције пишући о раним годинама свог живота. Када је часопису „Савременик“ послао свој први роман „Детињство“ (1852), уредник је променио наслов у „Историја мог детињства“ што је у први мах разљутило великог писца, али је касније схватио да ова књига није само фикција.

Толстој и православље: „Док се не покаје“
У фебруару 1901. Синод РПЦ изопштио је Лава Толстоја из православне цркве. Овај став Руске православне цркве према Толстоју никада није ревидиран и, по свему судећи, неће ни бити.

Роман „Детињство“ почиње Кавкаским ратом и у њему се осећа утицај Русоа, Дикенса и Стерна. Живот у граду у дечаку изазива само негативна осећања, а Толстој, користећи посебан, готово духован однос с природом, пише о невиности детињства као о изгубљеном рају. „Срећно, срећно незаборавно доба детињства! Како да га човек не воли и не ужива у сећањима на њега?“ писао је Толстој.

Алексеј Пешков, главни лик романа Максима Горког „Детињство“ (1913-1914), првог дела аутобиографске трилогије, не живи у толстојевском рају. На његово одрастање дубок траг оставиле су честе и жучне расправе с ујаком, батине које је добијао од деде, као и сложен и тежак живот његове мајке. Само су бакина брижност и саосећајност помогле дечаку да превазиђе сурове утицаје околине, и да му дух не буде сломљен.

Оно што овај роман чини посебно значајним је приказ живота обичних људи у Русији тог времена, што је добра противтежа Толстојевом идеализовању сопственог детињства.

Писци у егзилу

У Стаљиново доба књижевна дела која су се бавила темом детињства коришћена су за пропагирање идеја социјализма. Један од најуспешнијих прозних писаца овог периода био је Валентин Катајев. Његова нарација поприма епски карактер, а преображај незрелог детета у зрелу одраслу личност део је процеса социјализације и интеграције у друштво. Катајевљево дело „Син пука“ (1945) прича је о сирочету које је током рата усвојио артиљеријски пук. Роман је доживео огроман успех и убрзо је по њему снимљен и филм.

Михаил Шолохов – од козачког салаша до Нобелове награде
24. маја се навршава 110 година од рођења совјетског писца Михаила Шолохова.

Неки писци средине 20. века о свом детињству писали су из егзила, попут Буњина у роману „Живот Арсењева“ (1930) и Набокова у делу „Говори, сећање“ (1966). Обојица су детињство провела у Руској империји као припадници више класе, а њихово „златно доба“ прекинуто је 1917. године избијањем Октобарске револуције. Набоков у симболистичком маниру записује емотивне и описне импресије о детињству и давно несталој врсти породице. Пишући четири године после Кубанске ракетне кризе, једног од најдраматичнијих догађаја у доба затегнутих односа између Истока и Запада, Набоков се сећа да су чланови његове породице толико волели Европу да је енглески језик научио пре руског. У његовом дому увек је било много ствари из Енглеске, као што су сапун марке „пирс“, златни сируп и гумена када на склапање.

Краљица хорора

Савремена руска књижевност која се бави темом детињства поприма нов, суморан тон. Аутобиографско дело Павела Санајева „Сахраните ме иза даске“ (рус. „Похороните меня за плинтусом“) први пут је објављено 1996. у једном часопису, а 2003. у форми књиге, и доживело је велики успех. Санајев се у књизи сећа тешких година свог дечаштва, када су га одвојили од мајке и дали на старање баби која га је злостављала. Роман је 2009. екранизован.

Књиге, саборци у Великом отаџбинском рату
За време Великог отаџбинског рата у совјетској Русији издавачка делатност није прекинута.

У руској култури 21. века слика детињства потпуно је супротна Толстојевом рајском периоду. Популарни аутор Ана Старобинец, називана често „краљицом хорора“, у роману из 2005. „Прелазно доба“ (рус. „Переходный возраст“) даје застрашујући приказ детињства, где се дечаку који улази у адолесцентско доба чини да му се у телу настањују мрави. Према виђењу Ане Старобинец, деца у Русији живе у непријатељској средини великих градова, улазе у сукоб с родитељима и често се осећају отуђена док покушавају да разумеју себе и своје место у свету.

Росијскаја газета. Сва права задржана.