„Црни квадрат” у времену и простору

Фотографија: РИА „Новости“

Фотографија: РИА „Новости“

Легендарна слика Казимира Маљевича овог лета слави стогодишњицу настанка. Читав век она је била „икона авангарде” и утицала на уметнике широм света.

За све и ни за кога

У децембру 1915. године у Петрограду (како је након почетка руско-немачког рата назван Петербург) отворена је „Последња футуристичка изложба слика 0,10”. Посетиоци изложбе су тада имали прилику да виде целу серију радова Казимира Маљевича, створених у духу супрематизма, уметничког правца који је он и утемељио.

У почетку је култ „Црног квадрата” (слика је у међувремену променила име) и супрематизма владао само у уском кругу Маљевичевих присталица и ученика (у Европи је имао свега неколико присталица).

Највеће одушевљење сликаревих присталица и максимално негодовање јавности изазвала је слика „Црни четвороугао”, која је, не случајно, била изложена у такозваном „красном углу”, у којем се по православном обичају налази кућна икона.

Иако је тадашња изложба приказана у децембру, стогодишњица Маљевичеве слике се не обележава у зиму, него у лето, јер је Александра Шатских, руска историчарка уметности и специјалиста за Маљевичево стваралаштво, утврдила је да је слика настала 21. јуна 1915. године.

У почетку је култ „Црног квадрата” (слика је у међувремену променила име) и супрематизма владао само у уском кругу Маљевичевих присталица и ученика (у Европи је имао свега неколико присталица). Ако се узме у обзир да се у неколико земаља (Русија, Француска, Холандија, Немачка) готово истовремено појавио талас интересовања за апстрактну уметност и да је затим ово интересовање готово истовремено спласнуло, није тешко објаснити зашто је личност Казимира Маљевича доста дуго била на периферији интересовања светске уметничке јавности. Стицању светске славе није допринело ни то што је од 30-их година 20. века јавно излагање ове слике, која се налазила у совјетским музејима, било забрањено. Сећање на авангарду било је брижљиво уклоњено из јавног живота Совјетског Савеза, а водило се посебно рачуна о томе да овај покрет не буде „извезен” изван „гвоздене завесе”.

Одушевљење после шока

Казимир Маљевич је стекао светску славу тек посмртно. Овај процес је почео после Другог светског рата, када је дошло до новог процвата апстрактног сликарства у Европи и Америци. Још пре рата неколико Маљевичевих супрематских радова налазило се у њујоршком Музеју савремене уметности, а неки су били у власништву приватних колекционара у Европи. Међутим, интересовање за наслеђе овог уметника кулминирало је након што је 1957. године амстердамски музеј Стеделијк коначно набавио дуго жељену и у свету слабо познату колекцију која се тридесетак година налазила у Немачкој код људи чије се власништво над њом сматра спорним.

Ову збирку слика Маљевич је 1927. године донео у Берлин на индивидуалну изложбу, затим је из непознатих разлога морао хитно да се врати у Русију и бригу о експонатима је поверио немачком архитекти Хугу Херингу (Hugo Häring). Сликар се више није вратио по своја дела, а овај уметнички архив је касније сакривен од нациста, преживео је рат и на крају се нашао у холандском музеју. Масовно приказивање радова и њихово објављивање у албумима изазвало је невероватан одјек, али је притом огроман део Маљевичевог наслеђа остао недоступан јавности на Западу све до перестројке у Совјетском Савезу.

Петербуршка историчарка уметности и специјалиста за руску авангарду Ирина Карасик сматра да „у светској историји уметности нема, вероватно, тако славне слике као што је Маљевичев ’Црни квадрат’. Нема дела које је покренуло стварање толико других дела.” Овај утицај је веома разнолик, а понекад и неочекиван. Ма како чудно звучало, у Русији је он слабији него на Западу.

Квадрат за сва времена

„Црни квадрат”, који је Маљевич описао као „живо царско новорођенче”, требало је на људе да утиче не толико формом, колико смислом. Смисао који спада међу најважније је следећи: „Претворио сам се у нулту форму и достигао сам нулу у стваралаштву”. Другим речима, „Црни квадрат” је магично средство које нам омогућава да се ослободимо „болести” старе уметности. Управо на тај начин су ово дело доживели многи уметници који уопште нису намеравали да директно следе естетику Казимира Маљевича. Док у случају америчких минималиста из 50-их и 60-их, као што су Карл Андре (Carl Andre) и Доналд Џад (Donald Judd), можемо рећи да су много тога преузели од стилистике супрематизма, у радовима представника француског акционизма Ива Клајна (Yves Klein) или Американца Марка Ротка (Mark Rothko) нема готово ничег што би подсећало на Маљевичеву геометрију. Па ипак, оба ова сликара (и не само они) говорили су о руском апстрактном уметнику као о значајном узору.

Немачки реформатор у сфери уметности Јозеф Бојс (Joseph Beuys) је у једном од својих манифеста написао: „Све је уметност”, и у томе се, без сумње, ослања на Маљевича. А декларативно одбацивање „декоративног вишка”, карактеристично за супрематизам, може се посматрати као увод у концептуализам. „Црном квадрату” су, додуше индиректно, очигледно сродна и дела америчког уметничког покрета с краја 20. века под називом Нео-гео (неогеометријски концептуализам, енг. Neo-Geo). А што се тиче сфера стваралаштва као што су дизајн и архитектура, у њима се утицај „иконе авангарде” може пратити кроз деценије и може се сматрати готово потпуним. Узмимо као пример звезду архитектуре Заху Хадиди (Zaha Mohammad Hadid), која је више пута признала да је љубитељ Маљевичевог стваралаштва. Није случајно што се на њеној изложби, отвореној 27. јуна у Ермитажу, као епиграф појављује једна од верзија „Квадрата”.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“