Срби у руској књижевности – 2. део

У првом делу текста видели смо како су Србе описивали руски писци 19. века. У наставку објављујемо преглед најзначајнијих дела руске књижевности 20. века у којима се такође говори о Србима, о њиховој љубави према својој Отаџбини и према Русији, о њиховом јунаштву и гостопримству, о најновијем страдању српског народа...

Загрцнуће се Турчин

О Србима је писао Леонид Николајевич Андрејев (1871-1919), родоначелник руског експресионизма. Главни јунак његове приповетке „Странац“ („Иностранец“) из 1901. године је Србин Рајко Вукић, низак и жилав студент орловског носа и оштрог подбратка. Аутор о њему говори с очигледном симпатијом. Рајко се нашао у Русији када је у Србији избио рат против Турака. Он воли своју малу Србију у коју не може да се врати. Тугује за сваким убијеним Србином, срце га боли за израњављеном отаџбином. „Када је био трезан, он је ћутао, а када би попио мало вотке почео би на смешном и изврнутом језику ватрено и упорно да прича о Србији... Он је тако хвалио малу и слабашну Србију да су сви умирали од смеха и намерно га задиркивали... Као ову харингу узеће је Турчин и прогутати“, подсмевали су се студенти Рајку. „Загрцнуће се“, одговорио би Рајко.

Касније, 1914. године, у делу „Реч о Србији” („Слово о Сербии”), Андрејев пише: „Рат је почео од Србије, Србин је први убијен у овој великој борби народа и то ће историја забележити. Од тог првог убијеног Србина, па све до Србина убијеног јуче и данас, четири месеца се мужевно бије мали, усамљени, јуначки народ на челу са својим краљем Александром, који је двапут био рањен и једва избегао смрт и васкрсавао само да би поново јуришао у нове битке и подвиге”.

Дирљиве су Андрејевљеве речи о односу српског народа према Русима: „Ево шта још немојте заборавити када размишљате о Србији: у Србији нас воле ватреном, искреном, скоро нежном љубављу. Ко год да сте, пробајте да пропутујете њеним окрвављеним пољима и планинама..., Имаћете утисак да сте владајући кнез, пророк или чак сам анђео – такву љубав и поштовање указаће вам овај измучени народ! Последњи тепих ће прострти под ваше руске ноге, од својих гладних уста откинуће последње парче хлеба и са божанственом дарежљивошћу сиромаха угостиће вас, најдражег госта из миле Русије. Када се моле Богу, кога они помињу пре своје деце? – Русију. На коју страну гледају њихови мученици, чекајући хиљаду година да их обасја сунце? На коју страну се отимају уздаси и лију сузе мајки измучене деце? Онамо иза плаве магле, где сијају на небу златне куполе Московског Кремља“.

Руси и Срби се увек боре до краја

О Србима у Првом светском рату пише још један руски писац, љубимац совјетских читалаца Валентин Савич Пикуљ (1928-1990). Тираж његових књига за живота је достигао 20 милиона, а досада је већ премашио 500 милиона примерака. Главни јунак његовог култног историјског романа „Имам част. Исповест официра Генералштаба” по мајци је Србин, и један део радње се одиграва у Југославији, где је он био сведок политичких интрига које су довеле до Првог светског рата, познавао је пуковника Аписа и учествовао са њим у Мајском преврату. Чак је сопственим рукама избацио тело краља Александра кроз прозор.

Драгутина Димитријевића Аписа аутор описује као „мрачног поручника“ за кога су „сви краљеви на свету били јефтинији од репе на пијаци“. Лепо је бити Србин, али није лако – каже Апис, пијући за „последње Обреновиће“. „Он са злочиначким изразом лица дохвати флашу за грлић, као да стеже неког за врат и спрема се да га удави. Ракија је била љута, пилићи масни, а сир сувише јак“ – тако Пикуљ описује сусрет свог јунака са Аписом. Са друге стране, Милан Обреновић је „зеленаш, хвалисавац, шпекулант, пијаница, коцкар, издајник народа, развратник, кукавица...“ Према Обреновићима писац осећа гађење и отворену мржњу, док према Карађорђевићима гаји очигледне симпатије.

О карактеру и особинама српског народа Пикуљ пише: „Скромност није лична врлина, то је национална црта свих Срба који имају самопоштовање... Поверење и поштење Срба ушли су у пословицу. Још једна пријатна црта српског карактера је то што се не занимају за туђи живот... Стари краљ Петар Карађорђевић тумарао је по граду без обезбеђења, улазио у кафане, испијао пиво, прелиставао новине. Нико се није окупљао да га посматра, као што би се догодило у Русији када би наш цар отишао у крчму. Србима је то свеједно! Ако се краљ ужелео пива, нека пије; ако му је занимљиво шта пише у новинама, нека чита... Петовековна борба са непријатељима уобразила је Србе – они зато не подносе када се неко меша у њихове ствари, али ни сами не гурају нос у туђе”.

Пикуљев јунак је доживео и Други светски рат, у коме је и погинуо, уступивши цивилу своје место у авиону, када је совјетска команда издала наредбу о евакуацији. Русија је тада – пише Пикуљ – слала Србима храну, одело, лекове и војну помоћ. Српски војници су дочекивали Русе узвицима „Живели руски војници“ и „Живела Црвена армија“. „Једна српска старица је издалека дошла боса по снегу да види Русе па да умре. Када их је угледала, пала је ничице као пред иконама, и плачући, покушавала дугом седом косом да очисти прашину са чизама наших војника...“

Милиони руских читалаца прочитали су, између осталог, и ове Пикуљеве речи: „Хитлеру су се супротставили многи народи, али, реците, где је наишао на најјачи отпор? Само код јужних Словена и у Русији. Може се рећи да су само Руси и Срби способни да се боре до краја, јер их је велика мајка историја научила да се никада не предају”.

Шпијунске приче у пролеће 1941.

Што дубље залазимо у 20. век, помињање Срба у руској књижевности све више је везано за њихове ратне подвиге и страдања. О Србима у Другом светском рату писао је Јулијан Семјонович Семјонов (1931-1993), творац чувеног лика руског обавештајца убаченог у сам врх Трећег рајха, Максима Максимовича Исајева, Немцима познатог под именом Макс Ото фон Штирлиц. Касније је Штирлиц постао главни јунак легендарне ТВ серије „17 тренутака пролећа” („17 мгновений весны”), а затим, до дана данашњег, и непресушне серије руских вицева. Радњу једног од романа о Штирлицу Семјонов је сместио у Југославију и Београд као њен главни град. Роман се зове „Алтернатива (пролеће 1941)” („Альтернатива (весна 1941)”).

Као и у другим својим романима, Семјонов комбинује историјске и измишљене личности, историјске догађаје и замишљене сцене. На пример, пише о југословенском војном аташеу, пуковнику Максимовићу, и његовом разговору са Стаљином. Максимовић у роману никако не може да се осећа лагодно док разговара са Стаљином. Сам је себи смешан и незграпан. Плаши се да речи совјетског руководиоца не схвати погрешно и да их погрешно не пренесе. А Стаљину се овај српски пуковник допао. „Личи на Руса... Отворен је као Руси. И тући ће се до смрти, као што је и рекао. Очи су му добре, чисте, право гледају, не врдају. Таквим очима се може веровати“ – тако Семјонов описује Стаљинове мисли.

У роману се, поред осталог, приказују односи између Срба и Хрвата у Југославији пред почетак Другог светског рата, и наглашавају се различити политички ставови. Писац наводи како су Цинцар-Марковић и регент Павле сматрали да је Русија највећи непријатељ Југославије и да моћ и близину Совјетског Савеза треба само повремено искоришћавати. Наводи и речи једног „левобуржоаског лидера“, Драгомира Јовановића: „Ми смо земља чудака; саткани смо од супротности које се међусобно потиру: наша власт жели сарадњу са Немачком, наша војска жуди за Енглеском, а целокупно становништво наше земље отворено показује своју љубав према Совјетском Савезу”.

Криви су што бране своје шљивике

Последња деценија двадесетог века. Опет рат у српским земљама. И опет Срби у руској књижевности. Савремени руски писац Едуард Венијаминович Лимонов (рођен 1943) боравио је 90-их година на ратиштима бивше Југославије, чак је и пуцао из српског оружја у правцу непријатељских положаја. Лично је упознао Ратка Младића, Радована Караџића и Војислава Шешеља, а о том периоду написао је збирку приповедака у новинарском стилу под називом „Смрт“, објављену 2008. године. Лимонов описује сусрет са прогнаним Србима и разговор са њима испред хотела „Славија“ у Београду 1993. године:

– Бако, одакле сте побегли? ...

– Из Сиска. – Старица премешта штаке, мршти се, и изненада почиње да плаче. – Зашто сте нас ви, Руси, оставили?

– Јељцин је усташа! – одлучним гласом рече стари сељак с качкетом, сув као старо квргаво дрво.

Овакву изјаву касније сам чуо у разним крајевима Србије... „Усташа“ – то је за Србе горе и од ђавола.

– Јељцин је усташа! Зашто не склоните Јељцина? – јеца старица на штакама.

– Русија мора да нам помогне! Ви сте јачи од свих! – каже девојка у некаквој јадној ружичастој јакници...

– Ви, Руси, имате атомску бомбу! Зашто не зауставите убиство Срба? Ми смо ваша православна браћа...

– Напиши како ми живимо. Ми нашој влади не требамо, ми хоћемо кући.

– Куће су нам преотели!

Лимонов пише о животу тих избеглица. Они га и сами моле да запише ко су и одакле беже, ко им је погинуо, а ко протеран, и да фотографише сву беду у којој живе. Писац зна да је све то узалуд, да им то неће помоћи, али не жели да им ускрати зрачак наде и записује све, до најситнијих детаља.

Помиње Едуард Лимонов и судбину појединих важних личности из тог периода. Неки су убијени, неки су у затвору, а неки се крију. „Испоставило се да су сви они подједнако криви у очима Европљана и Јенкија. Криви су зато што су бранили своје рођене планине, своје куће, шљивике и винограде”.

Росијскаја газета. Сва права задржана.