Осам легендарних остварења филмског студија „Горки”

„Тихи Дон” („Тихий Дон”)

1958. година, редитељ: Сергеј Герасимов

Екранизација романа Михаила Шолохова, добитника Нобелове награде за књижевност. Филм говори о љубавном троуглу између козака Григорија Мелехова, његове жене и његове прве љубави, непосредно пред почетак и за време Првог светског рата, а затим и грађанског рата у Русији. Историјски преокрет се поклапа са личном драмом. Главни јунак се колеба између двеју жена и између двеју сукобљених страна у грађанском рату. У филму су прилично веродостојно приказани детаљи из живота козака, њихова одећа, говор, традиција. Филм „Тихи Дон” је освојио награду Удружења филмских редитеља Америке за најбољи страни филм, награду „Кристални глобус“ на фестивалу у Карловим Варима и награду на међународном филмском фестивалу у Мексику.

„Деда Мраз” („Морозко”)

1964. година, редитељ: Александар Роу

Мјузикл снимљен на основу мотива из руских народних бајки са специјалним ефектима који су били веома напредни за совјетску кинематографију тог времена. Филм је варијација на тему „Пепељуге“ у стилизованом староруском амбијенту. Освојио је освојио гран-при 1965. године на 17. међународном филмском фестивалу у Венецији у категорији дечијих и омладинских филмова, а 1966. године је почео да се приказује у Великој Британији и САД. Консултативни одбор за америчку кинематографију је Александру Роу уручио награду Award of Excellence за најбољи сценарио за породичне филмове. Поред тога, руска филмска бајка је била посебно омиљена у Чешкој. И данас се „Деда Мраз“ у овој земљи доживљава као обавезни део новогодишњег филмског програма.

„Имам двадесет година” („Мне двадцать лет”)

1965. година, редитељ: Марлен Хуцијев

Лирска филмска прича о животу младих у епохи „совјетског отопљења“. У снимању овог филма учествовали су руски песници Јевгениј Јевтушенко и Андреј Вознесенски, који су обележили шездесете године прошлог века. То је прича о тројици пријатеља који покушавају да докуче због чега треба живети и чему треба тежити. Једном од њих је понуђено да буде доушник. Он је то открио пријатељима. Испоставило се да се њихови ставови по овом питању разликују, и због тога се њихово пријатељство квари. Напоредо са линијом радње приказују се односи између генерације шездесетих година и генерације њихових родитеља који су преживели Други светски рат. Овај филм верно преноси дух совјетских 60-их година и поставља важна морална питања. Добио је специјалну награду жирија у Венецији и награду на Римском филмском фестивалу.

„А зоре су овде тихе” („А зори здесь тихие”)

1972. година, редитељ: Станислав Ростоцки

Филм о пет девојака, припадница противваздушних снага, снимљен по истоименом роману Бориса Васиљева. Својевремено један од најгледанијих филмова у Совјетском Савезу. Младе девојке које су се добровољно прикључиле борби и научиле да носе оружје, ступају у битку са знатно бројнијом групом фашиста и испољавају невероватну храброст.

„Зоре“ су 1973. године номиноване за награду „Оскар“ у категорији „Најбољи страни филм“. Био је то четврти међу девет филмова совјетске кинематографије који су номиновани за ову награду. Филм је такође добио меморијалну награду Венецијанског филмског фестивала. Филм „А зоре су овде тихе“ и даље је популаран на Западу. Рејтинг овог филма на сајту Imdb.com износи 8,3 бода. Толико је омиљен међу гледаоцима у Кини, да je пo њему снимљен римејк.

„Мио, мој Мио” („Мио, мой Мио”) 

1987. година, редитељ: Владимир Граматиков

Бајка о доживљајима двојице пријатеља у зачараној земљи, снимљена на основу истоимене бајке Астрид Лингрен. Дечак Босе, коме је мајка умрла, а отац нестао, живи код рођака. Он доспева у зачарану земљу, где постаје принц Мио. Његов задатак је да савлада злог витеза Катоа, који краде децу. У овој борби му помаже верни пријатељ Јум-Јум.

Шведски продуценти су 1985. године предложили да филм сними неко од совјетских редитеља. Избор је пао на Владимира Граматикова, што је подржала и књижевница Астрид Лингрен. Филм је сниман на Криму, у Шкотској и у Шведској, а главну музичку тему су компоновали бивши солисти групе ABBA. Улога Јум-Јума је је била дебитанска филмска улога британске звезде Кристијана Бејла, који је познат по улогама у филму „Амерички психопата“ и у трилогији о Бетмену. Филм „Мио, мој Мио“ је у Амстердаму освојио награду Cinekid Film.

„Мала Вера” („Маленькая Вера”)

1988. година, редитељ: Василиј Пичул

Један од најгледанијих филмова у Совјетском Савезу говори о младалачком бунту 80-их година прошлог века. Верина породица се тешко може назвати срећном: отац јој је алкохоличар, а мајка је уморна и измучена свакодневицом. Покушавајући да пронађе излаз из овог суморног живота, и да не понови судбину својих родитеља, девојка се буни како може: у ташни чува доларе (што је у то време било противзаконито), посећује дискотеке и учествује у тучи са полицијом. Приликом ове туче упознаје студента Сергеја и међу њима се буде романтична осећања. Међутим, њен брат и родитељи су против ове везе.

У филму је приказана прва еротска сцена у историји совјетског филма, што је вероватно допринело његовој популарности. „Мала Вера“ је симбол перестројке и то је најуспешнији совјетски филм у САД после филма „Москва сузама не верује“. Редитељ Василиј Пичул је за ово остварање добио награду жирија на Међународном филмском фестивалу у Монтреалу и награду FIPRESCI у Венецији.

„Земља глувих” („Страна глухих”)

1997. година, редитељ: Валериј Тодоровски

Утопијска драмска комедија о пријатељству између двеју жена. Једна је Рита. Она је скромна, али нема среће у животу: младожења ју је преварио и прокоцкао сав њен новац на рулету. Друга је Јаи, глува плесачица која сања да отпутује у бајковиту „земљу глувих“.

Филм је снимљен на основу романа познате руске глумице, редитељке и сценаристе Ренате Литвинове. Добио је велики број награда у Русији, приказан је на Берлинском филмском фестивалу и на фестивалима у Чикагу, Белфору, Бриселу и Сијетлу.

„Брат” („Брат”)

1997. година, редитељ: Алексеј Балабанов

Култни криминалистички филм о јунаку из 90-их година прошлог века Данили Багрову. Данила, ветеран из Првог чеченског рата, враћа се у родни град, али монотон живот у провинцији му не одговара. Зато одлази код старијег брата Виктора у Петербург и открива да је овај постао криминалац. Брат увлачи Данилу у свој мрачни свет криминала, наговарајући га да „смакне“ Чечена који држи под контролом локалну пијацу. Иако учествује у обрачунима криминалаца, Данила остаје једноставан, искрен и позитиван јунак филма.

Филм „Брат” је обележио читаву једну епоху. Музика у филму су нумере легендарне рок групе „Наутилус Помпилијус“. Мађународна филмска јавност је позитивно оценила ово филмско остварање. Филм је освојио „Кристални глобус“ у Карловим Варима и награде на фестивалима у Минску, Трсту, Чикагу и Торину.

Росијскаја газета. Сва права задржана.