Драгоцена сећања необоривог совјетског аса

„Верност отаџбини“ – тако се звала књига сећања Ивана Кожедуба која је 1969. први пут објављена у тиражу од 100 хиљада примерака. Ту је он већ у зрелом добу преиспитао своје борбено искуство. Тада је већ био генерал-лајтнант авијације, прослављени херој и командант. Била је то већ друга Кожедубова књига успомена. Прва је објављена 1949. и звала се „Служим отаџбини“.

Кожедуб није био причљив, али је зато волео да пише. Његови саборци су често примећивали како он води дневник и у њему бележи догађаје који су за њега били најважнији, како црта фигуре акробатског летења и схеме борбене тактике. Све је то уносио у пилотску бележницу, и њу је носио на сваки лет, као некакву амајлију. Он је, по свему судећи, на основу тих бележака написао мемоаре, а затим им је 20 година након објављивања прве књиге додао и архивске материјале. Он је те материјале пажљиво скупљао, а нешто од тога је добио и од својих сабораца. У другој књизи аутор прави шири осврт на догађаје и на оно што се лично њему догађало, износи своје мисли из тога доба, описује ситуацију на деловима фронта где је ратовао, објашњава тактику ваздушних борби, и све то уз коришћење обимног фактографског и историографског материјала.

Живот најславнијег аса Совјетског Савеза имао је прилично узбудљиву „радњу” и био је сличан судбини многих његових вршњака. После револуције 1917. године младим људима из обичних сеоских породица омогућено је стицање образовања. Била је то „златна генерација“ 1940-их и 1950-их година. Кожедуб је потицао из украјинске провинције. Родио се и растао у крајњем сиромаштву. После основне школе успео је да се упише у хемијско-технолошку школу, где се као и многи његови вршњаци заинтересовао за авијацију. Било му је 18 година када је 1938. године дошао у аеро-клуб и заувек се везао за авионе. Није ни завршио техничку школу...

После две године обуке у аеро-клубу упућен је 1940. у Чугујевску војну пилотску школу, где је прошао редовну обуку лета на УТ-2, УТИ-4, И-16. Већ крајем године постао је инструктор. „Да је било могуће, не бих, чини ми се, излазио из авиона. Сама техника пилотирања и усавршавање фигура причињавали су ми неописиву радост“, пише Иван Никитович о том добу свога живота.

У јесен 1942. године распоређен је у 240. ловачки авијацијски пук. Додељен му је ловачки авион Ла-5. Била је то за оно време најмодернија летелица. Додуше, тај модел је имао и доста техничких недостатака, а и сами пилоти нису имали довољно праксе, тако да су искуство морали стицати у борби. Због тога је пук претрпео веома тешке губитке на стаљинградском правцу. За 10 дана борби у пуку је остао његов командант И. Солдатенко и још неколико пилота, а међу њима и Кожедуб. Пук је на крају реорганизован и најзад су пилоти добили прилику за борбену обуку.

Први Кожедубов борбени лет био је неуспешан. Штавише, само чудом је остао жив. Он је у саставу своје формације извршио напад на немачке бомбардере и доспео на нишан авиона Ме-109 који су их покривали. Живот му је спасио блиндирани наслон седишта, који га је заштитио од фугасног пројектила. Обично су пуњења пројектила била комбинована: једно је пробијало оклоп, а друго је било фугасно. Да је Кожедубов Ла-5 био погођен следећим пројектилом из тог рафала, био би то његов први и последњи лет. Затим је његов ловац доспео на нишан совјетске противавионске одбране и још два пута је погођен, али је Кожедуб успео да спусти остатке авиона.

Своју прву победу однео је у марту 1943. године у борбама код Курска, када је оборио немачку „штуку”. После тога број његових победа почиње брзо да расте. Пилоти ловачких авиона не воле задатке везане за покривање и праћење копнених трупа, али је Кожедуб и на таквим задацима однео 4 званичне победе.

Вероватно је управо тада он записао формулу успешног боја, која је одражена у његовој књизи успомена: „Прецизан маневар, муњевити јуриш и напад са најкраће могуће дистанце“.

Занимљиво је да је он сам, судећи по сећањима његових сабораца, ретко користио ту тактику. Најрадије је нападао непријатеља са растојања од 200-300 метара.

У то доба се коначно формирао и Кожедубов однос према својој борбеној машини као живом бићу: „Мотор одлично функционише. Авион слуша сваки мој покрет. Нисам сам – мој саборац је са мном“. Вероватно је управо то осећање приморавало Кожедуба да увек спусти авион, без обзира на оштећења.

Убрзо су победе постале још чешће. Кожедуб је 1944. добио звање капетана, а затим и мајора, али се све темељитије припремао за борбене летове и усавршавао је тактичке схеме вођења ваздушног боја.

Све је то чувени пилот до најситнијих детаља описао у својим успоменама и оставио својим потомцима.

Росијскаја газета. Сва права задржана.