Место где је Стаљин плакао, а Гагарин тајно куповао Шанел

Фотографија: Shutterstock / Legion Media.

Фотографија: Shutterstock / Legion Media.

ГУМ је здање чувене совјетске робне куће у самом центру Москве, на Црвеном тргу. Необична је историја ове зграде. Недавно је објављена двотомна „Енциклопедија ГУМ-а“. Историчар уметности и архитектуре Григориј Ревзин са коауторима је саставио енциклопедију живота у Русији везаног за највећи тржни центар у земљи.

Руски тржни центар ГУМ („Государственный универсальный магазин”) видео је много тога откако је саграђен. Сведок је многих историјских догађаја. У њему је једно време цветала малопродаја, затим је чувано оружје, затим је био складиште кромпира... Ту су људи и живели у становима одмах поред продајних места, ту се Русија опраштала од партијске елите, ту је грађена и прва совјетска реактивна ракета, демонстрирана нова колекција Диорових модела... У ГУМ-у се као у огледалу одразио живот СССР-а – и онај стварни, и онај о коме се сањало. Изабрали смо четири податка из поменуте енциклопедије помоћу којих се може боље сагледати историја чувеног здања преко пута Кремља, а кроз њу и историја Русије у 20. веку.

Продавница у којој се живело

ГУМ је државна робна кућа „са наглашеном речју државна“. Отворен је 1921. на Лењинову иницијативу, а 1923. чувени уметник Александар Ротченко смислио је логотип који се још увек користи. Он је заједно са песником Владимиром Мајаковским објавио и серију рекламних плаката за ову робну кућу, на којима је приказано изобиље ГУМ-а.

На трећем спрату ове необичне зграде заиста су били станови у којима су живели људи. Московљанка Елеонора Гаркунова је првих 25 година свога живота провела у ГУМ-у, у соби која гледа на улицу Иљинка. („У том смислу смо ми били прави срећници, јер поред нас су само још једне комшије имале прозоре окренуте на ову улицу. Сви остали прозори су гледали у атријум који је покривен стакленим кровом“). Било је десет породица које су становале на Црвеном тргу. Услови живота су за све били једнаки. Нису имали ни гас ни водовод. Храну су припремали на плин-боцама и користили су прљаве јавне тоалете ГУМ-а (било их је два: мушки и женски). Одатле су узимали и воду. „Крајем 1930-их година на улазу са Иљинке у подруму је отворен тоалет који се плаћао. Он је био чист, чак је имао и електричне уређаје за сушење руку, што је било право чудо. Улаз је коштао 10 копејака, али је мени било драго што постоји таква могућност. Када је радница задужена за тоалет сазнала да живим у ГУМ-у, дозволила ми је да улазим бесплатно“, сећа се Елеонора. А Елеонорин отац је, узгред буди речено, радио у Народном комесаријату за финансије.

Поглед на Црвени трг из ГУМ-а. Фотографија: ТАСС

Продавнице су се отварале у 8 сати ујутру. Читавим ГУМ-ом су одјекивали убрзани кораци, јер су купци још пре свитања заузимали место у редовима испред зграде. По тим звуцима станари ГУМ-а су увек знали колико је сати. Своју децу су понекад пуштали да гледају филм у сали за конференције, будућој Демонстрационој сали, а водили су их у шетњу у Александровски парк.

„Није било ништа чудно имати стан у ГУМ-у“, сећа се Елеонора. „Нико се није узбуђивао због близине Кремља. Све је то изгледало природно“. Само за време војних парада, неколико пута годишње, било је забрањено доводити госте, а у становима је дежурао војник и гледао да нико од одраслих не прилази прозорима.

Тога се сећа и водитељ Државне радио-телевизије Игор Кирилов. Он је из ГУМ-а коментарисао војне параде на Црвеном тргу, али је само на малом екрану могао да прати како пролази техника. Имао је јаку жељу да извири и погледа параду кроз прозор. Међутим, чим би направио само корак у правцу прозора, војник би га грубо одгурнуо. „После много година случајно сам срео тог човека на улици. Пришао ми је и рекао да су за време параде увек дежурали снајперисти и држали на нишану цео Црвени трг. Имали су наређење да пуцају у свакога ко се појави на прозору“.

Елеонора Гаркунова је живела у ГУМ-у до 1953. године. После Стаљинове смрти обустављена је продаја робе, а станари су расељени.

Место на коме је Стаљин плакао пред народом

Ноћу између 8. и 9. новембра 1932. године у државном стану у Кремљу извршила је самоубиство Надежда Алилујева, друга Стаљинова жена, која му је родила двоје деце. Тада је имала 31. годину. Пуцала је себи у срце, и то два пута, јер први пуцањ није био смртоносан. „Ако тим поступком она није само хтела да раскрсти са животом, него уједно и да ’казни’ Стаљина, онда је у томе успела. Он је био дубоко потресен”.

Ковчег са телом Надежде Алилујеве изнет је ради последњег опроштаја у Демонстрациону салу, где се сада одржавају модне ревије и презентације. Сала је 10. новембра била отворена за све који желе да се опросте. У ГУМ је потекла непрегледна бујица људи. Постоји филмска хроника тог догађаја, на којој се види да су људи дошли понајвише из знатижеље. То је била могућност да се изблиза види највише руководство земље. Ковчег је био сав у цвећу и венцима, а поред њега је седела Надежда Крупска. Око ковчега су стајали Молотов, Орџоникидзе, Каганович, Ворошилов... „Стајао је и сам Стаљин, лица надувеног од суза, и продорно посматрао мртво женино лице. Где је још такво нешто могло да се види?“ То је био једини пут у Стаљиновом животу када он није био у стању да сузбије своја осећања пред људима. Плакао је пред свима и тиме изненадио чак и оне који су га добро познавали. Можда су они само тада у Стаљину видели обичног човека, кога је у животу задесила трагедија.

Три наредбе о уништењу ГУМ-а

Није ни чудо што је Стаљин био спреман да сруши ГУМ и избрише сећање на страшни новембар. Први пут је он потписао такав указ 1934. године. Почетком 1930-их у ГУМ-у је готово потпуно прекинута продаја, тако да је зграда робне куће подсећала на огроман пословни простор за разне институције – од Министарства културе и Министарства рударства СССР-а до Савеза Црвеног крста. Одлучено је да се на месту ГУМ-а сагради „министарство над министарствима”, тј. зграда Народног комесаријата за тешку индустрију. Зграда је била замишљена као гигантско здање у виду италијанских палата, али совјетских размера. Имала би четири куле високе 160 метара, а оне би биле спојене пролазима на висини 30-ог спрата, како би министри могли да одлазе једни код других на саветовање. На пројектима који су учествовали у конкурсу архитекте су у потпуности уклањале зграду ГУМ-а и претварале Црвени трг у улицу огромне ширине. На Генералном плану Москве из 1935. године ГУМ није уцртан. Приказано је као да је уништен. „ГУМ није потребан Москви. Црвени трг на коме стоји Лењинов маузолеј сувише је тесан. Он треба да буде проширен на рачун ГУМ-а“, каже се у уводном чланку Генералног плана.

Московљани на Црвеном тргу испред ГУМ-а. 1. мај 1948. Фотографија: Fotosoyuz / Vostock.

Није чудно што је Стаљин хтео да сруши ГУМ, чудно је што ГУМ ипак није срушен. Тих 1930-их година је Народни комесаријат за унутрашње послове (НКВД) спречио хитно приступање рушењу зграде. Лаврентиј Берија је у првој линији ГУМ-а имао свој кабинет, и читава прва линија је функционисала у највећој тајности. Због тога је Берија одбијао да одобри рушење ГУМ-а све док се за његову службу не сагради облакодер у московском рејону Зарјађе (рус. Зарядье).

Рушење ГУМ-а је било планирано и 1947. године. Овога пута је на његовом месту требало да се подигне монументални споменик Победе. Била би то чудна огромна ротонда окружена трибинама. Историчари сматрају да је ГУМ имао среће, јер Стаљин једноставно није стигао да осмисли како треба да изгледа трг његове победе...

По трећи пут је ГУМ затворен 1972. године. Други човек КПСС-а Михаил Суслов одлучио је да затвори робну кућу уз образложење да „тржници није место поред Маузолеја“. Тада је ГУМ спасла бунда која је у атељеу ове робне куће шивена за „велику совјетску кнегињицу“ Галину Брежњеву. Када је она дошла да проба бунду, кројачи су се пожалили да се заувек растају са клијентима јер се атеље затвара. Не зна се шта је револтирана Брежњева рекла своме оцу, али је ГУМ опстао.

Свечани излог СССР-а и ризница дефицитарне робе

После Стаљинове смрти 1953. године министар трговине Анастас Микојан отвара ГУМ, али као потпуно нови, из темеља преуређени тржни центар.

Нови ГУМ је постао симбол „отопљења“ и демонстрација новог курса, усмереног на потрошачко изобиље. Чланак о отварању ГУМ-а појавио се у америчком недељнику Time са портретом Никите Хрушчова на корицама.

„Свако јутро је преко разгласа одјекивало обавештење: ’Радници продавнице! За 5 минута наша продавница се отвара. Заузмите своја радна места и припремите се за примерно услуживање купаца’. После тога је одјекивао сат на Кремаљској кули, врата су се отварала и гомиле људи су хрлиле унутра. Било је довољно 5 минута да се ГУМ напуни“. Дакле, у 8 сати ујутро ГУМ је био пун! Микојан је створио од ГУМ-а фабрику кроз коју је годишње пролазила трећина становништва Совјетског Савеза.

Својевремено је Стаљин 1936. године слао Микојана у Америку на два месеца да тамо проучи њихову лаку и прехрамбену индустрију. А Микојан из Америке „није донео само линије за производњу виршли, кобасица и пљескавица (све што је касније садржао Микојанов комбинат), и не само идеју о брзој храни (он је озбиљно планирао да у СССР-у отвори „совјетски Мекдоналдс”, али успео је само да прогура „совјетски хамбургер“ у виду „Микојанових пљескавица“ за 7 копејака), него и идеју да су лака и прехрамбена индустрија у ствари велике индустрије. Микојан је у совјетску трговину увео стандард америчке робне куће „без продавца“. Главна руска робна кућа била је третирана као полигон за технолошка истраживања.

 

Унутрашњост ГУМ-а. Фотографија: Shutterstock / Legion Media.

Омиљено Микојаново „чедо“ било је модно одељење ГУМ-а. Оно је имало задатке који су били необични за совјетску трговину: да дизајнира нове моделе одеће и пропагира моду. Карте за модне ревије биле су веома тражене. Модно одељење је 1959. године поднело извештај да је ГУМ-ове колекције на модним ревијама широм Совјетског Савеза и у иностранству видело 500 и 600 хиљада људи. Тада се таквим бројкама није могла похвалити чак ни модна кућа Диор. Нису међутим, занимљиве само бројке. У јуну исте те 1959. године француска кућа високе моде одржала је у ГУМ-у јавне модне ревије које су биле невероватно популарне. Диорове манекенке су снимане за часопис Life директно на подијумима ГУМ-а.

Захваљујући овој робној кући совјетске жене су могле да се надају на какву-такву сличност са западним лепотицама. Управо овде се појавила чувена „двестота секција”, која је опслуживала партијску елиту. То је било место где се у доба несташице могло купити одело модне куће Шанел, што је био готово неостварив сан многих совјетских глумица, балерина, дипломата и телевизијских водитеља. Та секција је чувана као државна тајна. На улазу са Црвеног трга стајала је посебна милиција. Чланови Политбироа су пролазили без пропусница, исто тако и њихове супруге. Остали људи „из кругова блиских власти“ могли су ући овамо са једнократном пропусницом на основу захтева из Централног комитета. На пример, Јуриј Гагарин је добио једнократну пропусницу за „двестоту секцију” после лета у космос.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“