Кафић „Руска реч” у центру Београда

Фотографија: Антон Антанасијевић

Фотографија: Антон Антанасијевић

У августу је у нашу редакцију стигла фотографија из кафића који носи назив нашег сајта: „Руска реч”. Заинтересовало нас је ко се то одлучио да у Београду отвори кафић у част руског издања које се објављује на српском језику. Испоставило се да су власници отац и ћерка – заљубљеници у руску културу и књижевност. Наш дописник је поразговарао са њима.

Донедавно је у центру Београда радио књижевни кафић „Руска реч”, чији су власници Зоран Ћосић и његова ћерка Миљана почели са радом 9. маја ове године на Дан победе. Кафић посвећен руској књижевности, култури и позоришту био је замишљен као културни пројекат који би окупљао посетиоце заинтересоване за дешавања у Русији, као што их је накад окупљао ресторан „Руски Цар”. На дан затварања кафића смо поразговарали са Миљаном Ћосић о њеној идеји да отвори такав кафић у Београду, као и о њеним даљим плановима.

Како то да сте свој свој кафић назвали по нашем пројекту „Руска реч”?

Миљана Ћосић: Драго нам је да већ инспиришете и друге, доказ за то је и овај кафић. Назвали смо га тако, јер тај назив има одређену идејну позадину за коју је само кафић преуска одредница. Пошто је посвећен руским класицима, „Руска реч” нам је деловала прикладно као име. Због алитерације се и лако памти.

Како сте дошли на идеју да отворите књижевни кафић?

М. Ћ.: Деловало нам је да је на таквој локацији – ужи центар града, поред Академије наука, најзначајнијих књижара и факултета – најприкладније отворити место где би могли да се окупљају заљубљеници у књижевност и уметност, а што би имало и угоститељску намену. Центар града је најлогичнији простор за центре културе. Доказ за то јесте да се у непосредној близини налазе Француски културни центар, Гетеов институт, Сервантес... Логично је да и Русија има свог представника. Дошли смо на идеју да кафић посветимо руској књижевности, пошто је то књижевност која мислим да је највише утицала на формирање мог карактера.

Каква је ваша повезаност са Русијом и руском културом?

Пошто је кафић посвећен руским класицима, „Руска реч” нам је деловала прикладно као име. Због алитерације се и лако памти.

Миљана Ћосић,
власница кафића „Руска реч”

М. Ћ.: Прво упознавање са руском културом било је преко мајке, која је доста путовала по Русији и која је велики русофил. Даљи контакт био је преко руског језика који сам учила од основне школе до факултета. Са неких 13 година сам први пут отишла у Русију, у Волгоград, преко размене ученика у основној школи. После сам путовала све чешће: на курсеве језика, па сам осим преко књига имала прилике да се упознам и директно са руском културом, музејима, људима... Ове године сам са представом отишла и на свој први међународни позоришни фестивал у Петроград, а пар месеци касније са пријатељицином представом у Јекатеринбург као преводилац. Тако да се повезаност са руском културом испреплетала на свим плановима.

Фотографије од власника кафића

Који је профил ваших сталних посетилаца? 

М. Ћ.: Морамо да се похвалимо да смо противно нашим очекивањима већ после 10 дана добили сталне посетиоце. Они су, као што смо и намеравали, углавном људи повезани са локалним факултетима – професори и студенти. Мада, долази нам и пуно комшија чија струка није везана за књижевност, али су заљубљеници у руску културу. Све више има и оних који долазе због добре атмосфере и квалитетне понуде. Идеја нам је била да постепено „намамимо” и оне којима није књижевност део свакодневице, па да се преко неког ужитка – попут кафе или коктела – упознају са руском литературом.

Ви сада затварате кафић на локацији на којој је он постојао. Шта се догодило и који су ваши планови за будућност?

М. Ћ.: Власница простора наложила је нама да напустимо простор, будући да нисмо хтели да потпишемо уговор по којем сав непокретни инвентар остаје њој и без уговарања тачног рока на колико се простор издаје. Сав инвентар „Руске речи” одлази у подрум док не нађемо нову локацију. Наш пројекат наставља да живи и надамо се да ћемо се окупити на новој локацији у истом саставу. Тражимо нову локацију и прилику да наставимо са сарадњом. Кафић ће можда наставити да живи и на неки алтернативни начин, видећемо какве буду прилике. Хвала вам на подршци из свег срца! Нећемо рећи збогом, него до наредног виђења!

Фотографија: Антон Антанасијевић

Које културне активности планирате у оквиру рада вашег кафића на будућој новој локацији?

М. Ћ.: Једна од специфичности јесте да организујемо рођендане руских писаца. Тада правимо свирке и тематске изложбе. Имамо и листу коктела инспирисаних руским песницима и јунакињама (Јесењин, Мајаковски, Ана Карењина, Лолита...). Планирали смо неформална предавања о Пушкиновом љубавном и кафанском животу са професорком светске књижевности са Филолошког факултета, Тањом Поповић. У плану је била и неформална библиотека, промоције књига, пројекције филмова, организовање вечери руских романси... Генерално смо отворени за сарадњу и нове предлоге.

На који начин посетиоци сазнају о Вама и како их привлачите?

М. Ћ.: Углавном преко ФБ странице и усмене препоруке. Привлачимо разноврсном, а повољном понудом – углавном се сви изненаде кад виде да имамо преко 25 кафа и 40 коктела, а да су цене крајње приступачне. Многе је привукла и понуда руског пива Балтике која је у Србији и околини изузетно ретка.

Често се говори да су Руси и Срби браћа, али и да се доста разликујемо. У чему ви видите наше основне разлике? Шта Србија може да научи од Русије, а Русија од Србије?

М. Ћ.: Основна разлика је у томе што Русија као држава има свест о значају културе и улагала је у њу чак и у временима кризе. Упоредите кућну библиотеку и учесталост одласка у позориште просечног Србина и просечног Руса, па та разлика постаје јасна. То нема везе са памећу, већ са заступљеноћу културног живота у нечијој свакодневици.

Србија од Русије може да научи како се негује сопствено културно наслеђе и традиција (ту видим сличност између Русије и још једне озбиљне државе – Енглеске). Русија је одржала лекцију осталима у време Лењинградске блокаде, када су упркос бомбама радила позоришта и школе. Више је позоришта радило у Петрограду у време ратне блокаде него што ради код нас у време мира. Изгледа да смо и ми под блокадом и то много већом, само нисмо тога свесни. Чини ми се да Русија од Србије може да научи како да се ствари мало „сузе” и уравнотеже, приме лежерније. Једна руска пријатељица која живи у Москви рекла ми је поводом Београда: „Ово је диван град! Метропола, а опет толико по мери човека!”

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

This website uses cookies. Click here to find out more.

Accept cookies