Руски траг у историји Ниша

Емиграција становништва из Русије се одвијала у три таласа. Први и најмасовнији талас обухватио је период од 1919. до 1940. године, када је земљу напустило између 2 и 4 милиона становника. Овај талас се одликовао највећом националном хомогеношћу и мишљу да је миграција само привремено решење, што је утицало на очување језика, вере и културе и спречавање асимилације са становништвом земаља у које су се доселили. Други емиграциони талас обухватио је знатно мању групу од свега неколико десетина хиљада емиграната избеглих у току 1944, 1945. и 1946. године. Трећи талас јавио се 1970-их година, био је малобројан, али је дао позната имена попут Солжењицина, Бродског и других.

Миграција се одвијала  у три различита правца: 1. од црноморских лука, преко Турске и Грчке, најчешће до Краљевине СХС, а ређе до Бугарске, Чехословачке и западних европских земаља; 2. преко новонасталих земаља на западним границама Совјетског савеза (Естонија, Литванија, Летонија, Пољска, Финска) до западних земаља; 3. на далеки исток, у кинеске градове Шангај и Харбин, касније у Северну Америку. Најмасовнији центар руске емиграције био је Париз, као и Берлин, у првим годинама миграције.

На путу од Константинопоља ка Европи, новоформирана Краљевина СХС била је неизбежна станица и потенцијално уточиште одређеном броју емигрантима. На путу из Константинопоља, долазећи или преко Софије или преко грчког острва Лемнос и Македоније, емигранти су возовима допремани до Ниша као сабирног места одакле су распоређивани по целој земљи. Ипак, одређени број Руса одлучио је да се ту и задржи, формиравши тзв. руску колонију у Нишу.

Тачан број Руса у Нишу врло је тешко утврдити, како због одсуства документације, тако и због чињенице да су се емигранти често селили унутар Краљевине. Бројке се крећу између неколико стотина и више од хиљаду, у зависности од периода и извора.

Вредни градитељи

Александар Медведев је један од најзначајнијих руских архитеката у Нишу. Рођен је 1900. године у Мелитопољу у Русији. Школовао се у Београду, где је упознао своју будућу супругу Ксенију Белавенец, такође студенткињу архитектуре и емигранткињу из врло познате породице руских помораца и научника. Након дипломирања, пар одлази најпре у Бањалуку, где учествују у изградњи зграде Банског двора, као и својих првих самосталних пројеката – стамбених зграда и кућа. Године 1935. Медведеви напуштају Бањалуку и долазе у Ниш, где је већ живела Александрова сестра Надежда Семенченко, професор клавира. У Нишу отварају пројектантски биро који је окупљао још представника руске емиграције.

Више о руско-српским односима

Александар Медведев је пројектовао већи број стамбених објеката по Нишу који још увек постоје. Ипак, оно по чему је Медведев остао запамћен у Нишу јесу јавни објекти. Најграндиозније дело овог архитекте је Шегртски дом из 1938-1939. године, односно данашња зграда Скупштине Општине Ниш. Поред тога, у његова дела се убрајају и објекти Берзе рада широм земље (Ниш, Крушевац, Скопље, Бајина Башта, Београд), надоградња звоника на Саборној цркви у Нишу, и многобројни јавни објекти у Краљеву, Алексинцу, Прокупљу, Ћуприји и др. Александар је важио за великог познаваоца историје уметности, поседовао је завидну колекцију уметничких дела и богату вишејезичну библиотеку. Преминуо је 1984. године.

Јулијан Дјупон је рођен 1881. у Одеси, где је завршио студије архитектуре и радио све до избијања Октобарске револуције, након чега преко Турске и Грчке долази до Србије. Пројектовао је преко сто грађевина, од чега је већина рађена у стилу позног академизма са примесама националне архитектуре. Дјупоново најпознатије дело је споменик на Чегру, брду у околини Ниша где се 31. маја 1809. године одиграла битка са Турцима. Поред тога, Дјупон је пројектовао и зграду Учитељског дома 1933. године, Католичку цркву из 1934, као и вилу Јована Апела, познатог нишког индустријалца из 1923, зграду „Градине” у Обреновићевој, палату Давида Абеншоама у Лешјаниновој и многе друге. У Дјупонова дела се убраја и зграда Финансијске дирекције, која се налазила у Лешјаниновој улици и важила за најлепшу зграду у Нишу. Нажалост, зграда је тешко оштећена у Другом светском рату. Дјупон је преминуо изненада 1935. године.

Всеволод Татаринов је архитекта о чијем животу се врло мало зна. Школован је у Београду, провео је одређени број година у Нишу, а затим је емигрирао у Америку. Остао је упамћен као аутор једне од најзначајнијих грађевина у Нишу – зграде Народног позоришта, односно зграде Бановинског позоришта, како се тада звало. Изградња је трајала од 1937. до 1939, када је позориште свечано отворено извођењем представе „Зидање Раванице” Милорада Шапчанина. Татаринов је аутор још неколико објеката у Нишу: импозантне стамбене зграде на Синђелићевом тргу, познатије по називу Бановинска зграда, као и две палате Милојковића и Ђоке Јовановића.

Уметничко наслеђе

Поред архитеката, највиже података сачувано је о руским сликарима и вајарима. Од већег броја Руса који су дуже или краће боравили у Нишу, својим делом издвајају се следећа имена.

Николај Моргуњенко. Фотографија из архиве

Николај Моргуњенко, дугогодишњи сценограф Нишког позоришта. Рођен је 1895. у Васиљевки у Украјини, детињство је провео у Летонији, а студије започиње у Петрограду и завршава у Београду и Загребу. Почиње да ради као сценограф најпре у Београду, у театру Мањеж, а након рушења атељеа 1941. одлучује да се пресели у Ниш, где исте године почиње да ради у позоришту. До пензије 1961. године успешно је урадио преко 220 сценографија и костимографија, а паралелно се бавио сликарством и педагошким радом. Премино је 1985. године. Његова сликарска дела учествовала су на многим изложбама у земљи и иностранству. Преко 50 његових дела чува се у Народном музеју у Нишу, а преко 100 дела налази се у власништву породице Чолић из Београда.

Софија Захарјашевић рођена је 1901. у Могиљову у данашњој Белорусији, у имућној породици. Након револуције долази у Ниш преко Константинопоља, где се заједно са супругом, иначе школованим музичарем, бави разним тешким пословима како би преживели. Од 1950-их година ради као професор руског језика (од ђака добија надимак Бабушка) и тиме се бави све до одласка у пензију 1972. године. Софија није стекла уметничко образовање, већ је учила од пријатеља и из разних приручника и књига. У првим годинама најчешће слика мртву природу и пејзаже, а касније почиње да слика и пејзаже. Иако самоука, од почетка је показивала неоспорни таленат, посебно видљив у специфичним колоритима. Поред сликарства, бавила се и иконописом. Њена дела красе бројне манастире у околини Ниша, као и две цркве у Америци. Грађани Ниша памте Софију не само као сликара, већ и као изузетног педагога и доброг човека.

Василије Рудановски је свакако један од најзначајнијих уметника у нишкој средини у међуратном периоду. Рођен је и школован у Русији, у Србију долази крајем 1920-их. Све до пензије радио је као професор цртања у више нишких школа. До данас је сачувано свега десетак његових слика, од којих се највећи број чува у нишком музеју. Поред сликарства, Рудановски се бавио и иконописом. Радио је иконостас за Саборну цркву у Нишу, али је исти уништен у бомбардовању у Другом светском рату.

Музички живот

Стеван Гушчин. Фотографија из архиве

До оснивања музичке школе у Нишу 1949. године носиоци музичке активности у Нишу били су педагози и музичари који су држали приватне часове. За прву организовану наставу клавира заслужна је Љубов Страховска, мајка Ксеније Медведев. Љубов је школована на Московском императорском конзерваторијуму у класи професора Пабста. У Србију доспева 1921. године, где остаје до своје смрти 1960. Поред часова клавира, које је држала без прекида и за време рата, Љубов је заслужна и за организовање многобројних концерата.

Поред Страховске, нишкој музичкој сцени умногоме је допринео и Стеван Гушчин, угледни музички педагог и диригент. Живео је и радио у Призрену, Београду и Панчеву, а од 1947. живи у Нишу, где и умире 1970. Гушчин је био директор Музичке школе у Нишу и диригент Црквеног хора. Поред тога, предавао је руски језик на вишој педагошкој школи.

Ниш је низ година био седиште Хора кубањских козака, који су сарађивали са појачким друштвом „Бранко” и организовали низ заједничких концерата. Не зна се када је тачно хор престао са радом.

... и други занимљиви Руси

Из доступне грађе сазнајемо за Петра Зурина, специјалисту за кожне и венеричне болести, који је поред приватне праксе радио и у нишкој болници, као и за Ивана Худовског, власника апотеке која је радила до 1949. године, када је национализована.

Филип Баранов. Фотографија из архиве

Михаил Спиридонович Пелех, рођен 1888. у Русији, у Србију долази 1920. године. Дуги низ година је био парох прокупачки. У том периоду оснива хор „Југ Богдан” у Прокупљу, а од 1938. долази у Ниш где служи као парох у Црвкви св. Пантелејмона. Водио је појачко друштво „Бранко“. Аутор је књига „Летопис цркве прокупачке и историја вароши прокупачке” (1930) и „Православни манастири Епархије нишке” (1935).

Од војних лица издваја се Филип Баранов, прослављени пилотски ас. По доласку у Србију радио је као професор летења у Новом Саду, а након доласка у Ниш почетком 1930-их постаје први и главни спортски пилот моторних авиона Обласног одбора аероклуба „Наша крила”.

Росијскаја газета. Сва права задржана.