Путовање Курана халифа Усмана: од Самарканда до Петербурга

Фотографија: ТАСС

Фотографија: ТАСС

У Истамбулу, Ташкенту, Каиру и Лондону чувају се четири древна преписа Курана. Сваки од њих носи трагове крви халифа Усмана, трећег вође муслиманске заједнице после Пророка Мухамеда. Управо по његовом налогу је начињен препис Курана у неколико примерака и копије су разаслане у градове које је освојила муслиманска војска. Један препис халиф је задржао за себе и, када су 656. године завереници провалили у његову кућу, затекли су га како чита Куран. Крв убијеног халифа је попрскала странице рукописа. Ретко ко зна да се у Русији, на обалама Неве, чува муслиманска реликвија која по свом значају не заостаје за оним које поштују муслимани у Каиру, Истамбулу, Ташкенту и Лондону. Јефим Резван, познати руски стручњак за ислам и оријенталистику, дуго је проучавао петербуршки рукопис. Он за „Руску реч“ пише о томе како је дошло до открића древног преписа Курана Усмана који се чува у Петербургу.

У јесен 1936. године у Институт за оријенталистику у Лењинграду дошла је постарија дама и донела различите листове Курана. Покушаји академика Игнатија Јулијановича Крачковског да сазна нешто о пореклу листова наишли су на зид ћутања. Дама је једноставно одбијала да разговара на ту тему. На корици једне од књига Крачковски је запазио иницијале „I.N.“ и схватио да је Куран припадао Иринеју (Селиму) Нофаљу (1828-1902), руском дипломати литванског порекла.

Научник је одмах препознао вредност рукописа, као једног од најстаријих преписа Курана. Рукопис је кратко описан, али ни тада ни касније није детаљно истражен. 1998. године објавио сам чланак посвећен овом рукопису. И тада је почело да се открива оно најзанимљивије. Француски колега који је прочитао чланак рекао ми је да се у маузолеју планинског кишлака (тип зимског сеоског насеља полуномадског становништва Узбекистана) Ката-Лангар у Узбекистану, налази још 12 листова који веома личе на петербуршки препис. То је указивало да рукопис у Петербург није стигао са Арабијског полуострва, него из Централне Азије.

Тако сам се, захваљујући помоћи француских и узбекистанских колега, у децембру 1999. године нашао у Ката-Лангару, сто километара јужно од Самарканда. На пет минута вожње од Ката-Лангара налази се Араб-кишлак, чији становници, пореклом Арапи, до данас чувају свој изворни матерњи језик. Џамија и гробница суфијских шеика у Ката-Лангару су истинска ремек-дела муслиманске архитектуре. Али све то још увек нисам знао када је тог децембарског јутра наша експедиција напуштала Ташкент.

...Пут се све стрмије успиње у планину. Јуримо преко превоја и спуштамо се у равницу. С десне стране иза нас остају куполе Самарканда блистајући кроз осунчану измаглицу.  

Наилазимо на прве куће. Крај врата стоје радознале жене црних очију са децом у наручју. На магарцу пролази старац са чалмом. На ногама су му шиљасте чизме и каљаче које само што се не вуку по земљи. Заустављамо кола и пешке се успињемо до старе џамије. Дочекују нас имам и достојанствени старци.

Древна врата се отварају. На довратку видимо поруке које су исписали ходочасници. Домаћини нам показују осликани сандук у којем су се некада чувале реликвије. И, најзад, пред нама су и драгоцени листови пергамента. Њих је, без сумње, пре више од хиљаду година исписала иста рука као листове из Петербурга. Журим да направим фотографије, ловећи последње зраке залазећег сунца.

Касније сам успео да установим да се крајем 19. века половина рукописа Курана појавила на књижној пијаци у Бухари. Док је део рукописа купио Иринеј Нофаљ, три листа су набавиле локалне аристократе. Сада се они чувају у научним библиотекама у Бухари и Ташкенту. 1983. године у Узбекистану је почела антирелигијска кампања и листови из Ката-Лангара су конфисковани. Тек 1993. године верницима је враћено 12 листова, што је само део конфискованог рукописа. 2003. године узбекистанска царина је запленила још два листа овог рукописа при покушају да буду извезени из земље, што значи да изгубљени део преписа није уништен, него се налази негде код приватних лица.

Било је потребно предузети још неколико експедиција до Централне Азије, уложити много сати рада у библиотекама и архивама са рукописима у различитим земљама, како би се реконструисало вишевековно путовање овог рукописа до Ката-Лангара. Данас се са извесном сигурношћу може тврдити да су свети рукопис на територију савременог Узбекистана донели припадници арапског племена, који су, за време првих арапских освајања свој пут започели, по свој прилици, из Омана. На преласку из 8. у 9. век чланови овог племена су дошли у посед овог преписа Курана. Они су га пренели преко територије данашњег Ирака, Ирана и Авганистана. 

Дванаест векова историје рукописа који се чува у Санкт Петербургу представља једно заиста необично путовање, нераскидиво повезано са судбинама династија и држава, градова и људи, са судбином исламске цивилизације, почев од њеног настанка на Арабијском полуострву у 7. веку. Данас је овај рукопис Курана најважнији извор који говори о историји бележења овог сакралног текста од стране првих муслимана. Анализа рукописа омогућила је да се оспоре неке хипотезе популарне у западној науци према којима је комплетан текст Курана настао најраније у 9. веку.  

Аутор текста је руски арабиста и стручњак за ислам, главни уредник међународног часописа ManuscriptaOrientalia.

Росијскаја газета. Сва права задржана.