На овогодишњем Канском фестивалу све очи упрте у Русију

Јекатерина Мцитуридзе на премијери филма „А зоре су овде тихе“.

Јекатерина Мцитуридзе на премијери филма „А зоре су овде тихе“.

Владимир Астапкович / РИА Новости
Јекатерина Мцитуридзе, руководилац организације „Роскино“ која се бави промоцијом руског филма у свету, говори о плановима за Кански фестивал и будућим руским филмским хитовима.

Какве утиске носите са претходног филмског фестивала у Берлину?

Јекатерина Мцитуридзе: С једне стране, већина међународних партнера схвата напету ситуацију и наше финансијске проблеме, и излази нам у сусрет трудећи се да предложи повољније услове. Нашим дистрибутерима се филмови нуде са попустом и са повољнијим условима одложеног плаћања. На европском тржишту смо прошли много успешније него што смо очекивали. Уговори појединих компанија, које су продавале своје филмове на уједињеном штанду „Roskino – Russian cinema worldwide“, вреде неколико милиона евра.

То су у првом реду повољни уговори о продаји анимација „Рики“ и „Арт-Пикчерс“, студија Wizart, компаније Mirsand Тимура Бекмамбетова, као и компаније „Централ Партнершип“ и њихове „Посаде”, која је први пут јавно приказана у Берлину у формату IMAX. Већ можемо рећи да ће то ове године бити један од најбоље продаваних пројеката. „Викинг“ је једини очекивани филм који у Берлину засада није продат. Један од три највећа холивудска студија понудио је продуцентима Константину Ернсту и Анатолију Максимову услугу дистрибуције овог филма у свету. Преговори су у току. Продаја ће највероватније почети у Кану.

Русија засада не може снабдети међународна тржишта довољном количином филмова високог квалитета. Ми реализујемо 7-8 пројеката годишње, а то је веома мало да би се учинио значајнији продор.

 

Колико „Роскино“ потроши новца на једном филмском фестивалу?

­Ј. М.: Узмимо, рецимо, Кан. Око 300.000 евра кошта павиљон, тј. изнајмљивање, постављање, техничко опремање, рекламне опције, услуге промовисања, трошкови за логистику, организовање конференција, плаћање обуке за студенте, путовање студената, трошкови смештаја, графика, штампа, издавање DVD-алманаха, краткометражних филмова Global Russians, електронских каталога руске филмске индустрије, итд. Ради поређења, павиљон Велике Британије кошта милион фунти, тј. четири пута је скупљи.

У последњих 8 година сви су већ навикли на то да у Кану постоји руски павиљон, а у Лос Анђелесу већ пет година имамо један од најбоље опремљених штандова. У Берлину и Венецији организујемо актуелне конференције и носимо наше филмове у Торонто и Хонгконг.

Годишње учествујемо на 9 манифестација на међународном филмском тржишту, где захваљујући нашим напорима и напорима наших продуцената руска филмска индустрија изгледа врло задовољавајуће. Наш буџет само је пети део буџета појединих руских филмских фестивала, чија је популарност у свету равна нули.

 

Ако вам не пође за руком да повећате субвенције, како ћете онда дејствовати?

Ј. М.: Бићемо принуђени да смањимо број тржишта и обим штандова.

Без којих филмских тржишта можемо остати ове године? Да ли се Канско тржиште доводи у питање?

Ј. М.: Ми смо већ потписали уговор са Канским фестивалом. Русија ће ове године у Кану бити хедлајнер, тј. биће у центру пажње свих тржишних догађаја. Ту могућност смо чекали 5 година, а сада их преклињемо да нам дају попуст. То није достојно филмске индустрије која покушава да остави утисак једне од најбољих на свету.

Колико дистрибутери утичу на успех наших филмова у иностранству? Да ли у Русији уопште постоје успешне компаније које продају филмове?

Ј. М.: Французи су по целом свету продавали „Левијатан“ по најбољој цени. У САД је тај филм приказао Sony Pictures Classic, и резултат је преко милион долара. Наши дистрибутери који претендују на међународна тржишта немају такве могућности. У том послу се много тога заснива на везама и личном шарму. Код нас има оних који се мање-више баве комерцијалним филмом. Међутим, у Русији нема компанија таквог нивоа као што су The Match Factory, Wild Bunch, Films Boutique, које умеју да зараде на независном садржају.

 

У Берлину је ове године само „Савез од крпица” Михаила Местецког доспео у један од конкурсних програма. Могу ли руски филмови доспети и на друге фестивале?

Ј. М.: Треба истаћи да су Местецки и његова „банда“ у Берлину прихваћени са одушевљењем! Ретко који филм је оставио тако дубок утисак на фестивалску публику. Надам се да ће и други фестивали наћи нешто занимљиво. Разговарали смо у Берлину са Тјеријем Фремоом, директором Канског фестивала, са Албертом Барбером, директором венецијанске Мостре – сви су отворени за нас и чекају нове пројекте. Од онога што у овом тренутку могу да поменем јесу филмови Валерија Тодоровског, Андреја Кончаловског и Павла Лунгина, чије снимање је у завршној фази. Биће и изненађења.

Ово је скраћена верзија интервјуа

 

Росијскаја газета. Сва права задржана.