Москва сузама не верује, али верује Бреговићу

Роман Колосов
Кажу да боја одела Горана Бреговића одражава стање његове душе. Маестро је на московску сцену изашао сав у белом и уместо стандардног поздрава узвикнуо своју омиљену фразу: „If you are not crazy, you are not normal!“ Публика се громогласно сложила са музичарем и тако је почело двочасовно ђускање.

Москва, 14. април, четвртак, пролеће у јеку, али је вече неочекивано хладно, влажно и кишовито. На улазу у Yotaspace људи се гурају и гужва помало прераста у еуфорију. Препродавци карата поред улаза као да се утркују у узвикивању своје цене, а у жару „конкурентне борбе“ не презају ни од псовки. Људи који су дошли на концерт чувеног српског музичара као да не примећују колико је свуда тесно – мирно чекају да дођу на ред како би најзад доспели у топлу салу.

Не може се рећи да је сала била крцата. Близу излаза је остало још места за маневар, али је зато близу сцене, како причају они који су се тамо нашли, било веома загушљиво и тесно. Готово све ВИП ложе су биле заузете, а при крају концерта је отуд одјекивала највећа галама, јер су тамо плесали и весело нешто узвикивали људи са Балкана. Чинило се да њихово весеље расте геометријском прогресијом једноставно зато што им је менталитет весео и добродушан.

Као што иначе бива на концертима музике са Балкана, дошли су и стари и млади, и Руси и Срби. Тешко је рећи колико је било новинара, јер се организатори ни овога пута нису побринули да им дају беџеве са натписом „Пресса“. На сцени се сместило само десетак фотографа.

u0424u043eu0442u043e: u0420u043eu043cu0430u043d u041au043eu043bu043eu0441u043eu0432
u0424u043eu0442u043e: u0420u043eu043cu0430u043d u041au043eu043bu043eu0441u043eu0432
u0424u043eu0442u043e: u0420u043eu043cu0430u043d u041au043eu043bu043eu0441u043eu0432
u0424u043eu0442u043e: u0420u043eu043cu0430u043d u041au043eu043bu043eu0441u043eu0432
u0424u043eu0442u043e: u0420u043eu043cu0430u043d u041au043eu043bu043eu0441u043eu0432
u0424u043eu0442u043e: u0420u043eu043cu0430u043d u041au043eu043bu043eu0441u043eu0432
 
1/6
 

„Нисам гледала Кустуричине филмове“, прича гледатељка Људмила. „Само сам пре пола године отишла код пријатеља у Црну Гору, у коју сам се одмах заљубила. Тамо у сваком таксију свира Бреговићева музика! Немогуће га је не приметити и не запамтити! Дуго сам била под утицајем његових мелодија, и ето, одлучила сам да дођем на концерт!“ „А ја сам видела његов концерт на нашој телевизији... Баш некако пре годину и по. Од тада сам добила жељу да га видим уживо!“, убацује се њена пријатељица Нина.

У том лежерном разговору не схватисмо одмах да је у сали дошло до неког комешања. А то је у ствари био ефектан почетак концерта – музичари одевени у народну ношњу и опанке зађоше у публику, људи као омађијани направише шпалир, рефлектор обасја уметнике и они почеше своју музичку причу, постепено се крећући према сцени. Публика је тај гест дочекала са великим одобравањем.

Концерт је почео чувеном и невероватно енергичном песмом „Гас, гас“! Тек око четврте или пете композиције весели ритам је полако замењен сентименталном атмосфером. Жене са цветним венцима у коси су час „отезале“ продорне рефрене, час су живахно извлачиле веселе ноте, „палећи“ публику. Таква равнотежа се одржала око два сата, све док пред крај није одјекнула песма „In the death car“, коју је складно и гласно пратила цела сала. То и није било тешко, с обзиром на једноставан текст: „Ла-ла-ла“.

„Ми волимо да плешемо“, прича Ксенија. „Ово је одлична могућност да се ’откачимо’ до даске. Засада сам из неког разлога издвојила латинске мотиве и ђускам у том стилу. Упознала сам музику Горана Бреговића тако што сам погледала кратки анимирани филм ’Уметност падања’ (Sztuka spadania / Fallen Art), који свако треба да погледа! Тамо је музика један од главних ликова“.

u0424u043eu0442u043e: u0420u043eu043cu0430u043d u041au043eu043bu043eu0441u043eu0432
u0424u043eu0442u043e: u0420u043eu043cu0430u043d u041au043eu043bu043eu0441u043eu0432
u0424u043eu0442u043e: u0420u043eu043cu0430u043d u041au043eu043bu043eu0441u043eu0432
u0424u043eu0442u043e: u0420u043eu043cu0430u043d u041au043eu043bu043eu0441u043eu0432
u0424u043eu0442u043e: u0420u043eu043cu0430u043d u041au043eu043bu043eu0441u043eu0432
 
1/5
 

„Чини ми се да у свима нама у дубини душе има нека циганска струна“, наставља Ксенија. „Треба је само додирнути и ми почињемо да плешемо као луде!“

Ја и сама имам два-три процента те крви, и зато добро знам о чему је реч. Бреговић у себи, у своме животу и стваралаштву сједињује неколико начела: тугу, весеље, хришћанство, ислам, љубав према отаџбини и одређену дозу космополитизма. На свему томе се заснива његов шарм.

Музика са Балкана је увек топила помало хладна срца наших сународника. То је управо онај кључић који је идеалан за тако нешто. Ја обично гледам да ли најстрожи припадник обезбеђења цупка у месту, и по томе судим у којој мери су музичари успели да дирну публику у срце. Као и у случају са московским наступом Емира Кустурице, „ефекат Бреговића“ је деловао и на најозбиљнијег припадника обезбеђења ВИП ложа. Врх његове десне ципеле је цупкао у такту музике.

Маестро заиста уме да створи позитивну атмосферу.

Росијскаја газета. Сва права задржана.