Чувени руски кореограф Борис Ејфман: Још увек жарко желим да стварам

Руска реч: Дуго сте познати као кореограф који готово сваке године приређује нове оригиналне балете. Како се и када уметност појавила у вашем животу?

Борис Ејфман: Рођен сам у обичној породици интелектуалаца у маленом сибирском градићу. Код нас није било уобичајено да се мала деца воде у позориште.  Ја сам био веома активно дете: певао сам, плесао и учествовао у представама. Часове плеса у нашој школи је држао водећи солиста локалног театра. Он је вероватно видео да ја имам стваралачког талента и посебно ме је издвојио. Захваљујући њему сам доспео на „Лабудово језеро”, у коме је он плесао Ротбарта. Тада сам имао око осам година.

Р.Р.: Да ли је то на вас оставило снажан утисак?

Б.Е.: Сећам се као да је јуче било: стојим на последњем нивоу, крај трећег чина, tutti Чајковског је грандиозан и драматичан када се показало да је Зигфрид погазио клетву. Све је то на мене тако снажно утицало да сам био сав у сузама. Стрес који сам тада доживео вероватно је и проузроковао моју доживотну зависност од театра.

Сцене из балета „Ана Карењина“, фотографија: Хана Кудрјашова

Р.Р.: Јесте ли тада одлучили да се бавите балетом?

Б.Е.: После тога је био уобичајени пут: дечија школа плеса, а затим балетска школа. Многи су тада плесали. У СССР-у је школа плеса била традиционална, то се тешко могло заобићи. Чудно је нешто друго: када сам већ похађао балетску школу почео сам да правим некакве импровизације, да стварам. Са 13 година сам почео да водим дневник, где сам описивао своје прве кореографије и стваралачке идеје. Има још једна свешчица на чијим корицама пише: „Моје прве кореографије”. И на њој је забележена година. Тада сам имао 13 година.

Р.Р.: Затим сте се упознали са Јакопсоном...

Б.Е.: Да, са 15 година сам се упознао са Леонидом Јакопсоном, кореографом трагичне судбине. Почео сам да га испитујем како се постаје кореограф. Он се веома зачудио што таква питања занимају 15-годишњег дечака, и рекао је: „Кореограф се не постаје, кореограф се рађа”. Као човек који у све сумња, ја сам затим све време преиспитивао себе и питао се да ли сам рођени кореограф или не. И читаво своје детињство и рану младост сам стремио да то постанем.

Фотографија: Сухеил Михаел Коури

Р.Р.:  Да ли се први ваш колектив појавио већ тада, у Кишињову?

Б.Е.: Да. Тамо су плесали и одрасли, за које сам ја почео да припремам комаде. Годину дана по завршетку школе одлучио сам да одем у Лењинград и упишем кореографски факултет конзерваторијума.

Р.Р.: Ви сте још у време школовања почели активно да радите. Најпре сте позвани на телевизију да поставите на сцену цео балет „Варијације на тему рококоа”, затим сте позвани у Лењинград, у Вагановско училиште и Мали театар. Како сте то успели?

Б.Е.: Као што знате, нисам имао никакву везу, никакво познанство. У Лењинграду ми је било тешко, јер тај град тешко прихвата људе са стране. Било ми је потребно много година, више од десет, да би ме прихватили. Мислим да сам те понуде добио зато што сам веома много радио. Стварао сам свуда, где год сам могао: на телевизији, на естради... Све је то резултирало тиме што је Игор Бељски, тадашњи главни кореограф Малог театра опере и балета, позвао мене да режирам „Гајане” иако није био мој учитељ. То је био несвакидашњи случај, јер смо се слабо познавали, а његови ученици су били Генрих Мајоров и Валентин Јелизарјев. Али он је изабрао мене.

Фотографија: Владимир Зензинов

Р.Р.: Да ли су раније, када сте ви били млади, кореографи уживали већу пажњу и поверење него данас?

Б.Е.: Мислим да све приче о томе како је данас младим кореографима тешко да напредују потичу „од нечастивог”. Ја мислим да је нама било далеко теже. Нико се није посебно бавио нашим развојем. Ја сам као студент устајао у 8 сати ујутру и одлазио у балетску салу да стварам, јер је у 10 сати почињао час, после чега је сала била заузета до вечери. Жарко сам желео да посматрам Јакопсонове пробе. Он је мене често позивао у госте на вечеру и вотку, али ми није допуштао да присуствујем пробама. И ја га разумем. Било му је нелагодно у било чијем присуству. Али ја сам долазио и вирио кроз прозор или кроз прорез на вратима док је он стварао.

Фотографија: Сухеил Михаел Коури

Р.Р.: И вас вероватно многи исто тако посматрају из прикрајка?

Б.Е.: За 40 година, колико радим у театру, ниједан млади кореограф није тражио да присуствује проби. Ја чак не могу ни да схватим шта данас подстиче младе да се баве овом професијом. Она тражи да човек уложи целог себе, да зарони у тај свет. Тражи пожртвовање, сталну спознају и самоусавршавање. Тражи спремност да у сваком тренутку одговорите позиву судбине и остварите шансу која вам се пружа. А шанси има много.

Зашто сам ја толико осетљив према том питању? Ја желим да се развијају млади кореографи у мом Дворцу плеса, чији пројекат најзад почиње да се остварује. Поред тога, желим да у мом театру такође раде млади кореографи. Засада видим само једног претендента. То је Олег Габишев, али он је већ доста ангажован код мене као водећи солиста, и ја не могу да му нађем замену.

Фотографија: Хана Кудрјашова

Р.Р.: Многи кореографи ваше генерације (Иржи Килијан, Матс Ек, Вилијам Форсајт) завршили су са балетом. Да ли сте ви имали сличну жељу?

Б.Е.: Ја сваки дан по 7 сати радим у балетској сали. Штавише, ступио сам на неку нову стазу, вероватно потпуно сулуду. Сада, наиме, прерађујем своје старе балете. Недавно смо премијерно приказали „Чајковског”. Некада је то био мој успешан балетски комад, који је добио високе оцене у Паризу и Њујорку. Међутим, неколико година није био на репертоару, и ја сам одлучио да га поново поставим.

Фотографија: Хана Кудрјашова

Р.Р.: Али сте заправо створили потпуно нову представу.

Б.Е.: Када сам одгледао стару, схватио сам да је то представа из 20. века. Али мене не занима музејска реликвија. Мени је потребна представа која одговара садашњем нивоу мог театра и мом сопственом нивоу... Схватио сам да морам поново поставити „Чајковског” на сцену. И написао сам комад који се 95% састоји од нове кореографије, нових драмских акцената, нове сценографије, светлости... У суштини, то је по духу нови комад са старим називом. Тачно је да Килијан и Форсајт већ сумирају своје резултате, а ја, напротив, имам жарку жељу да стварам. Штавише, и сам откривам неке нове могућности.

Фотографија: Хана Кудрјашова

Р.Р.: Једна од последњих ваших премијера је балет „Роден”. Зашто сте изабрали француског вајара, а не, рецимо, Веру Мухину или Микеланђела?

Б.Е.: Могу да вам покажем гомилу свезака исписаних мојом руком. У њима је све што ја знам о Родену, све што је написано о њему на различитим језицима, и оно што ја мислим о њему. И све ми је то требало да бих поставио покрете. За постављање покрета морам имати пуно података и идеја. Вероватно сада ја о интимном животу Камиј Клодел, која је такође јунакиња овог балета, знам више него што знају њени потомци. Када се ствара балет, човек потпуно утоне у њега. То није само ствар свести, него и подсвести. Сви ти подаци су потребни како би почела да ради свест кореографа, али и његова подсвест, што је можда још важније. Чини ми се да су интуитивна сагледавања веома важна у стварању балетског комада. Због тога сам пре постављања „Родена” на сцену имао пола године „кабинетског периода”, када сам прикупљао знања, припремао се за тај рад и преслушавао целокупну француску музику 19. и почетка 20. века. То је океан музике: Равел, Дебиси, Масне, Сен-Санс, Сати. Ја знам да кореографи данас не раде тако, али за мене је управо то најзанимљивије.

u0414u0443u0448u0430 u0443 u0441u0442u043eu043fu0430u043bu0438u043cu0430: u043fu043eu0433u043bu0435u0434 u043du0430 u0440u0443u0441u043au0438 u0431u0430u043bu0435u0442 u0438u0437u0430 u043au0443u043bu0438u0441u0430

Росијскаја газета. Сва права задржана.