Филм „Посада” је уникат у руској кинематографији, у том смислу што се ради о технички захтевном блокбастеру снимљеном у маниру најбољих холивудских „филмова катастрофа”.
То је прича о путничком авиону који узлеће са аеродрома у пламену на вулканском острву у покушају да спасе људе који су се тамо нашли. Напета радња се развија и уз помоћ маркантних карактера. Трочасовни акциони филм коштао је само 10,3 милиона долара, а у руским биоскопским дворанама је био конкуренција холивудским блокбастерима – одгледало га је око 5,5 милиона људи, што је за руске биоскопе импозантна цифра.
Појединци сматрају да је ово филмско остварење римејк истоименог филма из 1979. године редитеља Александра Мите који је видело 70 милиона гледалаца. Међутим, сличност се запажа само у пар момената, а то су земљотрес и људи у клопци, док у свему осталом овај филм има потпуно другачију радњу, сматра редитељ филма Николај Лебедев.
– Поново снимати совјетску „Посаду” је бесмислено, исто као и правити римејк Фелинијевог „Амаркорда”, јер се ради о непоновљивим филмским остварењима. Поред тога, ни проблематику 1970-их, као ни тадашње ликове, није могуће пресадити на тло постсовјетске Русије. Наш филм говори о обичним људима, којима живот није лак.
Увек су ме интересовале људске драме са грандиозним призором у позадини. Познато је да у филмској уметности господари прича која узбуђује људе. Наравно, долазе до изражаја нове технологије, али у основи се тај принцип није променио још од Аристотеловог доба. Најважнији је развој драме, а да ли ми користимо макете као Мелијес, или савремену компјутерску графику – то и није толико важно.
Николај Лебедев (Извор: ТАСС)
– Где је филм сниман? Која су оно острва на којима је био земљотрес?
– Ми смо условно означили да је радња смештена у предео Алеутских острва. То је хладно подручје, нема становника, али постоји посао који се ради по уговору о концесији, тј. металуршки комбинат на коме су ангажовани сезонски радници. Међу њима има Руса, Американаца, Француза, Немаца, Кинеза... У једном тренутку је прорадио вулкан и ти људи су се нашли у невољи. На филму је радила интернационална екипа. То су и глумци из разних земаља, и сниматељ Ирек Хартович из Америке, и продуцентска екипа из Русије.
Што се тиче снимања, постигли смо договор са московским аеродромом Внуково. Заинтересовала их је идеја, тако да су дозволили да се код њих сниме важне сцене. За екстремне сцене је у подмосковском граду Жуковском направљен аеродром који је унапред био осуђен на уништење. Тамо су довезени авиони – и они који су већ одрадили своје, али и они који још увек лете. Све је то дизано у ваздух, спаљивано, све се распадало, рушило се одозго и одоздо...
– У целој радњи се осећа ваш редитељски занос. Гледајући филм човек стиче утисак да ви играте неку вашу омиљену игру, не марећи за то колико су ти догађаји реалистични...
– Занос је заиста био огроман, и он је у великој мери условљен дечачком љубављу према Митином филму „Посада” – првом совјетском „филму катастрофи”. Он је мене толико потресао да сам читавог живота желео да снимим нешто слично. Буквално сам маштао о „филму катастрофи”. Још као ђак сам направио аматерски студио и тамо правио пожаре и Бог зна шта још, и маштао сам да све то снимим у правом играном филму.
А када сам се докопао своје „Посаде”, онда сам схватио колико је све то тешко извести – да све експлодира и гори док на аеродрому дува ледени ветар, да се крећу велике масе људи... Све је то заиста опасно. Само ноћне сцене су снимане два месеца. Верујте, то нису ствари за људе слабих живаца.
Што се тиче реалистичности догађаја, увек ми се чинило да филм сада покушава да пронађе реалистичност на погрешном месту. Ако филм само репродукује свакодневницу, онда он нас, гледаоце, везује за земљу и одузима нам крила.
– Која епизода у филму је била најтежа, технички или психофизички?
– Тешко је снимати катастрофу. То је и у техничком и у редитељском смислу огроман изазов. У филму је та епизода огромна, траје дуже од сат времена, а мора се одгледати у једном даху. Другим речима, гледалац треба да удахне кад авион полети, и да одахне тек после успешног слетања. То је тешко осмислити, тешко уклопити и технички је тешко снимити. Тешко је изнијансирано осликати промене у карактерима јунака. Све то време ја практично нисам спавао, јер смо ноћу снимали, а дању нисам стизао да одспавам, а и организам није могао да се навикне на то.
И снимање у ентеријеру је тешко, а није ни потпуно безбедно, јер се све обрушава у пламену. Грађене су специјалне конструкције које треба да се сруше у правом тренутку, тек када се са њих склоне јунаци филма. Ако би се због неке непрецизности оне срушиле у тренутку када се на њима налазе глумци, дошло би до трагедије. Због тога је све врло прецизно прорачунавано.
Мени је као редитељу било тешко да оправдам прелазак путника из једног авиона у други у току лета. Када један јунак у току филма први пут износи ту идеју, у сали се обично гледаоци осмехну, у смислу да то није могуће. Међутим, када та сцена почиње да се развија, већ се нико не осмехује, јер је радња осмишљена тако да се гледалац и мимо своје воље уживљава у догађај и верује у успех тог сулудог подухвата. Мени је било важно да убедим гледаоца у могућност немогућег, да га натерам да тај догађај прати са узбуђењем.
Када гледамо Шекспировог „Хамлета”, ми схватамо да се у стварности тешко може догодити сцена у којој на крају утвара прилази принцу и почиње да га поучава. Али ми верујемо у истинитост осећања у том тренутку. Тако је и овде. Мени је било важно да ту ситуацију оправдам у емоционалном смислу. Када сам видео реакцију сале, схватио сам да смо у томе успели...
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
