Црквена звона: Шта она значе Русима?

Звоно је и Божији глас, и човекова молитва, и алегорија људског живота.

Звоно је и Божији глас, и човекова молитва, и алегорија људског живота.

Григориј Сисојев/TАСС
Зашто Руси са толиком пажњом слушају звоњаву црквених звона?

У филму „Андреј Рубљов” чувеног редитеља Андреја Тарковског (угледно издање Sight & Sound уврстило је овај филм међу најбоља остварења светске кинематографије) приказана је средњовековна Русија, и Андреј Рубљов као један од њених најбољих иконописаца. У једној сцени руски бољари и обичан народ замиру у очекивању да одјекне ново, тек изливено звоно. Најчешће на сличан начин реагују и гледаоци док прате ту сцену. Зашто Руси и данас са толико страхопоштовања слушају звоњаву црквених звона?

И рођење и смрт

Чудесно дејство звона на човека било је познато још пре нове ере. По мишљењу Константина Мишуровског, историчара и звонара Московског кремља и Храма Христа Спаситеља, тајна је у томе што се у звоњави комбинују два супротна својства: ударни моменат и дуготрајни звук. „На људе који чују звоно снажан утисак оставља изненадна појава звука, а затим дубина и сложеност онога што следи. То је као када се човек буди из сна: најпре изненада отвара очи, а затим цео свет испуњава његову свест и живи својим животом. То је тренутак почетка живота. Ето зашто звоно има тако велики поучни значај, и зашто су звона тако добро прихваћена у хришћанству”, прича Мишуровски за „Руску реч”.

Можда је то чисто руска теорија. Првобитно су звона у Европи имала сигналну функцију. Означавала су почетак и крај радног дана, пожаре и епидемије, а затим и почетак службе у храму. У Старој Русији су звона постала пре свега „звучне иконе” („Aural icons”), како их је назвао амерички кампанолог Едвард Вилијемс у своме раду „Звона Русије”, мада је задржана и њихова сигнална функција. Звона позивају људе у храм, прате службу и литију, одјекују на крштењу и на сахрани. Звоно је и Божији глас, и човекова молитва, и алегорија људског живота (на пример, у погребној звоњави комбиновање различитих звона симболизује људски живот, ударање у сва звона означава смрт тела, а празнични „трезвон” је васкрсење душе).

Симбол саборности

Као део православног богослужења звоно је постало и квинтесенција „саборности” која му је својствена, тј. појаве о којој су у више наврата писали Лав Толстој и Фјодор Достојевски, и која је укорењена дубоко у руском карактеру – у руским селима није било могуће опстати појединачно, и зато је све рађено заједничким снагама. Код звона се саборност испољава у свакој фази његовог постојања. Оно је створено да окупља људе у храм, да их сједињује за време богослужења и на неки начин да их привремено огради од свега овоземаљског.

Поред тога, да би звоно настало биле су потребне десетине стручњака који су га заједно правили. Заједно су га изливали, заједно су се уз звуке црквених звона молили на богослужењу, заједно су и испраћали упокојеног у вечни живот. Чак су заједно и звонили у звона. Ево шта је писао музиколог Степан Смоленски крајем 19. века: „Ево, одјекује први ударац звона, необично мек и тих... Он даје сигнал читавој Москви. Кроз 5-6 секунди звоне сва звона московских храмова <…>. Звоне необичном силином. У тој сили нестаје све... Звоњава је заглушујућа, моћна... Прави тријумф! ... Таква музика се може чути само у Русији”.

„Руска” звоњава

Руска звоњава се упадљиво разликује од сваке друге. У Европи је обичај да се звук звона подешава и дотерује да буде јасан тон, као код музичког инструмента, док се у Русији чува индивидуалност сваког звона и сложеност звука.

Поред специфичних захтева црквеног канона, таква особеност звоњаве била је један од узрока појаве посебног руског начина звоњења у 18-19. веку, која се зове „трезвон”. То је комбинација пулсирајућих удара у велико звоно, које се зове „благовестник”, и мелодичних „украса” малих и средњих звона.

„Замислите да је у току литија коју ја пратим ’трезвоном’”, објашњава Мишуровски. „Откуд ја знам колико ће литија трајати, хоће ли ићи брзо или споро? Међутим, чим се литија заустави испред храма, и ја морам одмах да зауставим ’трезвон’. Због тога он треба лепо да звучи сваке секунде, било да се звони 15 секунди или пола сата. То је као трака украшена орнаментом. Може да се извезе кратак комад, а може и дужи. Где треба, ја тамо и одсечем”.

Поред тога, комплет звона никада није идеалан. Чак и „најчистији” Ростовски звоник има једно звоно које се никако не уклапа са осталима, али у ’трезвону’ су искусни звонари и њега умели лепо да искористе. Као некакав зачин. И то сваки пут на другачији начин. Сваки ’трезвон’ је непоновљив.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“