Капетан у подморници, сликар на ледоломцу

Море прати Кобзева кроз цео живот.

Море прати Кобзева кроз цео живот.

Вера Костамо/РИА Новости
Већ годинама у летњим пловидбама нуклеарног ледоломца „50 година Победе“ учествује Виктор Кобзев, познатији као Тјубик, у својству „дежурног” сликара. Зашто се подморнички официр, капетан друге класе и војни дописник враћа на Арктик да слика глечере и беле медведе?

Већ неколико летњих сезона у пловидби од Мурманска до Северног пола, на нуклеарном ледоломцу „50 година Победе“ путује и ствара подморнички официр Виктор Кобзев, познатији као Тјубик. Атеље му је малена кабина на прамцу. Ту „долазе на свет“ бели медведи, ту поново крећу у пловидбу бродови који су некада, у прошлости, освајали Арктик, ту пливају моржеви, ту лед добија посебан одсјај...

Море прати Кобзева кроз цео живот. Он је рођен на Криму, а одрастао је у Западној Лици (пункт базирања Северне флоте, Мурманска област, 45 км од норвешке границе), где му је служио отац. Касније је Виктор и сам постао подморнички официр, капетан друге класе, служио на нуклеарним подморницама Северне флоте и радио као војни дописник.

Од подморничара до сликара

Увек је, међутим, имао жељу да приказује свет онаквим како га он види. Због тога је, поред осталог, стигао да заврши Сликарско-графички факултет Педагошког универзитета „Херцен“ и Лењинградски институт сликарства, скулптуре и архитектуре „Рјепин“.

Тјубика је најлакше затећи у атељеу ноћу. Место где је јуче стајала скица са медведима сада је празно. „Не сећам се где сам то ставио. Вероватно сам некоме поклонио“. Кобзев и иначе поклања многе своје радове.

Виктор Кобзев, познатији као Тјубик. Илустрација: Вера Костамо/РИА НовостиВиктор Кобзев, познатији као Тјубик. Илустрација: Вера Костамо/РИА Новости

Уметничке слике Виктора Кобзева чувају се у највећим светским музејима. У Русији су то Ермитаж, Руски музеј и Вологодска обласна сликарска галерија. Његових радова има и у приватним колекцијама Маргарет Тачер, Тонина Гвере, Франсоа Митерана, енглеске краљице Елизабете II, Мстислава Ростроповича и Галине Вишњевске, Михаила Горбачова...

„У својој 60. години сам схватио да имам шта да кажем свету, посебно деци. Код мене дечица долазе на часове сликања, ми заједно цртамо и глупирамо се. Више волим да будем са њима него са одраслима“, прича Виктор док потапа папир у каду са хладном водом.

У његовом атељеу је увек бучно. Чује се како лед, дебео неколико метара, „пружа отпор“ броду. Али Виктор ту буку не примећује. Види се да је некада служио у подморници. Зна он и шта је то пожар, и како изгледају друге ванредне ситуације у подморници. После те службе више се не боји смрти, а живот доживљава као авантуру.

„Лед живи неки свој живот”

„Почињао сам као графичар. Све волим да цртам. Искрено речено, одушевљава ме мој рад. Ево гледај, овде је обала која одлази под воду и даље у непознато, у бескрај. Свиђа ми се камење, свиђају ми се сенке, и лед као посебна тема. Вероватно лед живи неки свој живот. И није јасно да ли има душу или не. Мистика је увек присутна, бар у нашој свести“.

Сунце као да је „подетињило“ – задиркује Баренцово море и засеца му светлим зрацима тиркизни желе неколико метара у дубину. Ускоро ће ретке комаде леда заменити бескрајни слој леда. То ће бити лист, или платно, на коме ће брод насликати свој пут. А насликаће га и Виктор...

Тјубик поклања многе своје радове. Илустрација: Вера Костамо/РИА НовостиТјубик поклања многе своје радове. Илустрација: Вера Костамо/РИА Новости

Писмо самоме себи

У четири сата ујутру Кобзев још увек ради. Каже да је тако навикао. Баш у то време је било његово дежурство док је служио у подморници.

„Замисли, међу скицама сам нашао писмо које сам писао самоме себи када ми је било 18 година. Сада имам 60, и ништа се није изменило“.

Виктор је као младић у том писму писао како више од свега воли људе. Тада, са 18 година, он је то схватио, и то му је постало најважније правило у животу. Писао је: „Желим самоме себи сабраност и вољу, јер желим да постанем официр“.

У Тјубиковој „митологији“ све делује једноставно. Ту су сједињене и стихије и бајке. Бели медведи се осмехују пролећу, омиљене сликареве рибе одлазе некуд својим послом, а мачке посматрају свет око себе неким сувише мудрим погледом. То је као сагледавање вечности у свакодневним појавама... Вечности коју ми често не примећујемо.

Кобзевљеве уметничке слике су гостовале у Италији, Јапану, Финској, Немачкој, САД, Чешкој... Било је толико много изложби да он и не памти њихов тачан број. Била је постављена и експозиција на „темену” Земље, тј. на Северном полу – месту које не припада никоме и истовремено припада свима. Као и Тјубикове слике.

Ово је скраћена верзија текста, објављеног на руском језику на сајту РИА Новости

Росијскаја газета. Сва права задржана.