Ко је био Григориј Распутин, пријатељ царске породице Романов?

„Улице Петербурга су биле празнично украшене, пролазници су заустављали једни друге и са пуно среће честитали познаницима, а често и непознтим људима. ... По целом граду у црквама су служена благодарења, у свим позориштима публика је тражила да се пева химна и са ентузијазмом позивала извођаче на бис“. Тако се у једној књизи описује празнично расположење које је тобоже обузело житеље Петербурга када се 17. децембра (30. децембра по новом стилу) 1916. године прочуло да је претходне ноћи група завереника убила пријатеља царске породице Григорија Распутина.

Десетак година раније се Распутин као обичан сељак из Сибира тек појавио у Петербургу. Тада нико није могао претпоставити да ће његова реч имати велику тежину на државном врху, и да ће и његова смрт претходити смрти целе царске породице.

Вечна љубав последњег руског цара Николаја II

„Посебне духовне способности“

Када је Распутин дошао у Петербург негде око 1904-1905, већ је био познат као верујући човек. Био је бескућник Христа ради, тј. обилазио је манастире и света места. Причало се како он има изузетне способности и како може да исцељује болеснике.

У Петербургу су се за њега заинтересовали многи људи из Цркве, међу којима је био и архимандрит Теофан, духовник царске породице. Према једној претпоставци, отац Теофан је представио Распутина цару Николају Другом и царици Александри Фјодоровној.

Макариј,Теофан и Распутин, 1909. Фотографија из архиве.

У то доба је Распутин остављао снажан и позитиван утисак чак и на људе који су имали беспрекорну репутацију отшелника, попут архимандрита Теофана. „...Отац Теофан се веома заинтересовао за дошљака, видећи у њему лик ’слуге Божијег’ и ’светог човека’“, писао је митрополит Венијамин, саподвижник архимандрита Теофана. И њему се допао сибирски „старац“ (који тада није имао више од 40 година): „Распутин је одмах оставио на мене снажан утисак, како необичном усредсређеношћу своје личности ​[...], тако и бриткошћу разумевања душе...“

Историчар Цркве Георгиј Митрофанов уверен је да „Распутин није био авантуриста. То је био човек који је заиста имао посебан поглед на свет и изузетне духовне способности“.

Исцелитељ

Распутин се допао цару и царици. Прича се да је највише утицаја имао на царицу. Та прича се везује за тешку болест царевића Алексеја, јединог наследника престола. Дечак је, наиме, боловао од хемофилије.

Према многобројним сведочењима, када у акутним фазама болести лекари нису могли да му помогну, помагао му је Распутин. Ворес Јен је написао књигу „Последња велика кнегиња“ у којој велика кнегиња говори како су Распутинове интервенције заиста благотворно деловале на царевића. Њене речи су, каже писац, имале утолико већу вредност што кнегиња није имала добро мишљење о „старцу“.

Александра Фјодоровна са децом и Распутин,1908. Фотографија из архиве.

Доброчинство

Распутин је цара називао „отац“, а царицу „мајка“. Та блискост царској породици је морала имати одређеног утицаја на човека какав је био сибирски „старац“. У књизи „Григориј Распутин Нови“ писац, публициста и новинар Алексеј Варламов приповеда како је Распутин почео да се хвали својим везама у Зимском дворцу, и да помаже људима који су тражили неку помоћ. Он их је примао у свом великом стану у центру тадашње руске престонице. Трудио се да никога не одбије и да свакога саслуша. Давао је новац онима који су тражили, па би чак и телефонирао некоме у влади ако је сматрао да је то потребно. Према причи поменутог Варламова, Распутин је једном телефонирао у МУП и наредио чиновнику који се јавио на телефон: „Зови-дер оног твог министра Аљошку“, мислећи на Алексеја Хвостова, министра унутрашњих послова 1915-1916.

О Распутину се 1910-1911. већ није причало да је праведник као када је дошао у Петербург. Престоницом су колале гласине да се одао пићу, разврату и скандалима. Причало се о његовој способности да хипнотизира представнице слабијег пола. Када су га због тога прекоревали, он се наводно оправдавао да жене саме траже блискост са њим, те да се благодат може спознати само кроз грех.

Карикатура о утицају Распутина на царску породицу. Илустрација: Alamy/Legion Media

Најгнусније гласине

Зли језици су посебно ширили гласине да је он био у интимним односима са царицом и њеним ћеркама. Чак се наводе царичине речи из „оригиналног“ писма Распутину које су штампане на хектографу и пласиране по целом Петербургу крајем 1911. године: „Ја сам само тада у души спокојна и одмарам се када ти, учитељу, седиш близу мене и ја целивам твоје руке а главу наслоним на твоје блажено раме“. Та „штампана писма“ су, по речима Владимира Коковцова (пре револуције руског министра финансија и премијера, а после револуције париског банкара), „давала повода за најгнусније гласине“, мада су „у суштини испољавала царичино мистично расположење“.

Распутин и његови следбеници, 1914. Фотографија из архиве

„Штампари“ су добијали та „писма“ од рашчињеног монаха Илиодора, који их је, како појединци замишљају, добијао лично од Распутина. Тај рашчињени монах је, наводно, најпре био под утицајем „старца“, а затим је постао један од његових најљућих непријатеља. Објавио је чак и књигу о Распутину под називом „Свети ђаво“. Убрзо после скандала са „писмима“ један посланик парламента је упутио званичан допис властима у вези са Распутином и одмах након тога су новине увелико почеле да пишу о њему. Тако је престижу руске монархије нанет још један ударац.

Убиство Распутина и царске породице

Распутинов утицај је био све већи, без обзира на гласине које су свакојаке скандале везивале за његово име, због чега је он на неколико месеци чак морао да напусти Петербург. Причало се да су већ поменути Алексеј Хвостов и премијер Борис Штјурмер, као и неки други функционери, напредовали у каријери захваљујући сибирском „старцу“.

Сличне приче су испредане и у вези са догађајима на фронтовима Првог светског рата, који је увелико беснео и у коме је Русија поред сјајних победа доживела и неколико крупних пораза. Шириле су се приче да је узрок тих пораза била издаја, и да то има везе са немачким пореклом царице Александре. Уједно је и Распутин убројан у немачке агенте, тако да је у појединим круговима све више расла мржња и према њему. Варламов приповеда како је последњих месеци Распутин наводно доста пио, тобоже предосећајући своју смрт, и тобоже проричући да ће царска династија умрети заједно са њим.

Феликс Јусупов. Илустрација: РИА Новости

Сви ти догађаји достигли су кулминацију 16. децембра 1916. године у кући царевог рођака, кнеза Феликса Јусупова, који је био организатор завере „за спас престижа царске породице“. Јусупов је тврдио касније да су завереници, а међу њима и велики кнез Дмитриј Павлович и посланик-монархиста Владимир Пуришкевич, најпре отровали Распутина колачима, а затим су неколико пута пуцали у њега и на крају су га утопили у води, убацивши га у рупу направљену у леду.

Два месеца након Распутинове смрти у Русији је укинута монархија. Свргнути цар Николај заједно са царицом Александром и децом најпре је послат у Сибир (успут су прошли поред села у коме је некада живео Распутин), а затим су заједно са послугом побијени у подруму једне куће у Јекатеринбургу. После стрељања међу њиховим стварима је пронађено 57 икона, од којих им је три иконе поклонио Распутин.

Знате ли са којим светским монарсима су руски цареви били у сродству?

Росијскаја газета. Сва права задржана.