Николај Мухин. Фотографије: Газпромнефть / НИС
Новинари нису навикли да одговарају, па се мало снебивају, ћуте. Чује се женски уздах. Мухин покушава да преточи тај одговор у речи, интересује се, значи ли то „ух ты!“, што би рекли на српском „ију!“. Смех. Елоквентнији колега стиже у помоћ, каже: „Грандиозно!“
Мухин објашњава да не покушава да нам се додвори: „Ми се заиста бринемо и схватамо значај свега овог. Јер ви ћете пренети своје виђење у Београд, у Србију, људи ће то читати. Желели бисмо да то буде истинито и позитивно. Схватам да сте слободни новинари, али..."
Па се питам, како бих ја могао истинито да опишем тај свој утисак, а да звучи бар мало разумљиво? Могао бих да кажем да ми је из неких разлога из сећања испливао давно прочитани роман о животу Микеланђела „Агонија и екстаза“, и да сам помислио да никада раније нисам био ни близу места где се рађа велика монументална уметност, где се наставља историја уметности. Да ме заправо чуди да тога још има у нашем веку. Или то да сам се присетио шта је одговорио Тарковски, упитан на пријемном испиту зашто жели да студира режију. Рекао је да сваки пут када погледа неко изванредно филмско остварење, завиди што није учествовао у раду на њему. Управо сам то осетио. Завист. Жељу да одмотам живот уназад, пронађем иоле сликарског талента у себи па завршим најбоље руске ликовне школе и заслужим место у Мухиновом колективу, у овој радионици. Да куцкам чекићем, стружем, клешем, резбарим, исцртавам линије фломастером, пребројавам комадиће стакла, вежем кецељу... Ако ништа друго – да узмем метлу и почистим.
Ту неку „белу завист“ осећа и Николај Мухин, сликар и иконописац, члан Руске академије уметности, човек који је украсио фрескама 19.000 квадратних метара највећег храма у Русији, па каже у шали: „Помало ми није право што ће у Србији, а не у Русији, бити таква једина на свету купола. И то је ваш храм. Зову га свеправославни, али свеједно је ваш, српски. И биће најлепши. Сви су мислили да ће тај мозаик остати само фантазија. А ми смо радили. Од подизања мале спомен-цркве на Врачару прошло је 120 година. Из године у годину храм очекује мозаик. И ништа се није дешавало. Али прошле године је Бог услишио молитве српског народа и рад је започео."
Идеју о највећем мозаику у православном храму Мухин је чуо још 1994. године приликом прве посете Србији од протонеимара храма Војислава Миловановића. „Погледали смо се тада, осмехнули један другом. И видите, прошле су само 23 године. А зар је то много када говоримо о историјским димензијама“, примећује он.
Мухинов пројекат за декорисање Храма Светог Саве победио је на конкурсу расписаном 2014. године. По налогу председника Русије од јула 2015. за главног координатора руског учешћа у изради мозаика именована је Руска федерална агенција за питања Заједнице независних држава, сународника у иностранству и међународну хуманистичку сарадњу („Россотрудничество“), а као одговор на апел ове агенције руководство компаније „Газпром њефт“ донело је одлуку о издвајању четири милиона евра за финансирање радова на мозаику који ће украсити централну куполу Храма. Уговор о донацији потписан је у августу 2016.
„Али ми смо почели рад још у фебруару те године“, истиче Мухин. „Иначе бисмо и дан-данас цртали картоне, скице. И ништа од овог не би било“, каже он, показујући нам осмометарске фигуре од комадића смалте, кобалтног разнобојног стакла – материјала римских мозаика који постоје већ два миленијума, а да нису изгубили лепоту и сјај. Први, централни део мозаика ће већ у априлу бити допремљен у Београд. А сви радови на куполи биће завршени до краја ове године, обећава аутор и руководилац пројекта.
Биће то традиционална за период 12-13. века композиција Вазнесења Господњег са Спаситељем у Његовој небеској слави и Богомајком, арханђелима и апостолима који пред Њим стоје, и четири анђела око Христа који композиционо образују крст. Црвена боја и злато на крилима анђела симболизују празник Васкрсења Господњег. Празнични тропари око Христа стварају смисаони „прстен-облак“, који се раствара у треперењу златне позадине.
„То злато је таворска светлост, злато је доминанта храма. Светлост преображења. Представа Вазнесења у куполи је једна од ранијих традиција. Касније су почели да осликавају Христа Сведржитеља. А ми смо желели да се вратимо изворном декорисању православних храмова“, говори Мухин.
Пре почетка свих радова Николај Мухин и његов коаутор академик Јевгениј Максимов обишли су све велике храмове који су чувени по мозаицима у византијском стилу. „Посетили смо Венецију, Сицилију, Монреале, Катедралу у Ћефалу, Капелу Палатина, и, наравно, Константинопољ, да бисмо схватили и упустили се у тај подухват са одређеним знањима. Јер као туриста видите нешто на један начин, а када покушавате да схватите структуру, онда, као што смо ми радили, у Венецији у децембру са оволиким двогледима два сата изучавате композицију Вазнесења.
Пластику, стилистику смо преузели од најбољих остварења 12. века да бисмо схватили како се црта фигура велика осам метара. У Венецији су фигуре упола мање. И купола је упола нижа, на висини од 30 метара. Неко ће рећи, узми и прецртај, али то се не да прецртати“, каже сликар.
Уметници нашег времена до сада нису имали овако грандиозан задатак стварања тематског мозаика на огромној закривљеној површини куполе. А и тренутно на свету не постоји друга оваква радионица за израду мозаика.
Опремљена је специјалним металним постољима на која се постављају композиције помоћу грађевинских скела у више нивоа. На скелама се може наћи све што је неопходно за тестерисање, резање и клесање смалте, справљање смесе за њено причвршћивање. Ту су столови за суво постављање, специјална складишта за чување и друге неопходне помоћне просторије важне за организацију процеса рада.
На пројекту је ангажовано око 100 дипломаца Руске академије уметности, Катедре за монументално сликарство, углавном бивши студенти професора Јевгенија Максимова који предаје већ 40 година.
То су све стручњаци високог нивоа, али то још не значи да су и превише самостални, каже Мухин. „Мухин и Максимов им свакога дана 'кљуцају мозак'. Пратимо рад чак и када нисмо присутни. Постоје камере. Отворим телефон, погледам: аха, поново ради њих петоро уместо 20. Ало! (Смех) Шалу на страну, сви су мајстори свог заната, али с обзиром на озбиљност и важност читавог подухвата, проверавамо све милион пута. Дуго се бира сваки каменчић. Овде имамо и специјално осветљење, да бисмо схватили како ће то изгледати када буде тамо горе, на Врачару, на висини од 65 метара“, говори уметник.
„Кажем вам поново, помало завидим када помислим да ће овакав непоновљиви у свету мозаик имати Србија. А зашто не Русија? Очигледно је Господ тако одлучио, да почнемо од Србије.“
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
