Зашто су Руси тако намрштени?

Варвара Гранкова
Зашто Руси тако често изгледају мрзовољно и ретко се осмехују?

У роману Анатолија Маријенгофа „Циници“ (1928.) главни лик размишља о томе зашто је немогуће натерати Русе да се насмеше и да буду пријатељски расположени. „Ако је веровати цењеном енглеском дипломати, Иван Грозни је покушавао да научи моје претке да се осмехују, - присећа се јунак. – Током шетњи је наређивао 'да се сече глава свакоме чији му се израз лица не би допао'. Али, закључује он, чак су и такве драстичне мере биле узалудне: 'Наше је расположење и даље мрачно.'“

Маријенгоф је причу о Ивану Грозном наравно измислио, цар није могао да буде окрутан до те мере да одрубљује главе јер на њима нема осмеха. Он ни сам није био највеселији човек на свету. Али представа о мрачним Русима код којих се ретко види осмех на лицу постоји одавно, а свесни су тога и сами Руси. Публициста Георгиј Бовт пише: „Чак и новогодишња честитка народу, свеједно да ли је чита главни секретар Комунистичке партије или председник, изговара се са изразом лица који би више одговорао за изражавање саучешћа.“

Осмех није за свакога

Није Бовт једини који тако мисли. Професор Вороњешког универзитета Јосиф Стерњин каже: „Руси су са тачке гледишта Европљана туробни, мрзовољни, мрачни“. А Катарина Венцл, слависткиња из Немачке која је у Русији живела од 90-их година, сетила се како је говорила својој мајци која је долазила да је посећује: „Са таквим осмехом се са километра види да си странкиња“. Дакле, зашто се Руси не осмехују на улици?

Психолог Павел Пономарјов је за Руску реч рекао да се ради само о одсуству осмеха у јавности и пред непознатим човеком. Руси се, као и други људи, радо осмехују пријатељима или једноставно када су добро расположени. Оно што није уобичајено је да се осмехују непознатом човеку.

За Русе је осмех нешто посебно и веома вредно, нешто чиме се не разбацују, сматра Јосиф Стерњин: „Осмех мора бити искрени одраз доброг расположења и доброг односа.“

Опрезни Руси

Све се своди на разлику у културним кодовима Руса и грађана западних (и неких источних) земаља, каже Пономарјов. „Ми другачије доживљавамо осмех. На Западу, на пример, осмех је заједнички сигнал за почетак разговора са странцем. Они се смеше по немом договору. А наша прва реакција на непознатог човека је опрез : 'Не познајем те. Испричај ми прво нешто о себи'. А ако већ осетимо узајамну симпатију, тада се можемо и осмехивати.“

Тај опрез психолог повезује са „догађајима у нашој историји“. С обзиром на то да су Руси често морали да одбијају нечију агресију (других народа или унутрашњу, међусобну), навикли су да не показују отворено своја осећања, и да буду опрезни према непознатим људима.

Исто образложење нуди и пољски истраживач Куба Крис у свом раду из 2016. године под називом „Пазите где се осмехујете: Култура обликује оцену интелигенције и искрености људи који се осмехују“. Крис сматра да се у мање стабилним друштвима, у којима човек лако наиђе на непријатна изненађења, људи ређе осмехују непознатим особама.

„Осмехују се само неискрени и глупи“

Управо зато у Русији постоји културни стереотип: људи који се осмехују без разлога непознатим особама могу бити неискрени (осмех се доживљава како ласкање) или глупи. У Русији често можете чути да је „смех без разлога знак глупости“.

Павел Пономарјов је уверен да је разлика у перцепцији осмеха нормална ствар. „Ми се осмехујемо мање него на Западу. У осмеху се више цени искреност него пристојност. То ни у ком случају не значи да су они лоши, а ми добри, или обрнуто. То само значи да су наши културни кодови различито обликовани“, изјављује експерт за „Руску реч“.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“