Прва дама револуције: Како је живела и борила се Надежда Крупска?

Предавачи историје на руским универзитетима воле да се нашале када им на испит дође студент који ништа не зна. Питају га: „Како се презивао муж Крупске?“ Дешава се да несрећни студент не зна о чему се ради и одговори по логици: „Крупски“.

Сви који иоле знају историју памте да је муж Надежде Крупске био Владимир Лењин, главни архитекта Октобарске револуције 1917. године и творац Совјетског Савеза. Пре него што ће се тријумфално вратити у Русију он је 16 година провео у илегали, и све време је са њим радила његова жена, револуционарка која је исто као и он била верна идејама марксизма.

Надежда Крупска у младости. Илустрација: РИА Новости

Племкиња у револуцији

Као и многи други револуционари, Крупска није водила порекло из радничке или сељачке породице. Одрасла је у сиромашној племићкој породици, завршила је гимназију са одличним успехом. Већ као непоколебљиви атеиста Крупска је писала како је у младости била веома религиозна: „Била сам усамљена у детињству, нисам могла да уобличим своје жеље и мисли онако како би оне биле разумљиве другим људима. Због тога ми је веома био потребан Бог који треба да схвата све што се дешава у души сваког човека“.

Када је имала 21 годину Крупска је одбацила цркву ради нове идеје, тј. ради револуције. Она се 1890. године придружила марксистичком кружоку у Петербургу. Истовремено је предавала географију, историју и математику у вечерњој школи. Цео живот је радила и учитељски посао. Откако су бољшевици 1917. године преотели власт она се бавила питањима народног образовања и васпитања деце.

Сибир и Европа

У марксистичком кружоку Крупска је срела будућег мужа, младог социјалисту Владимира Уљанова (Лењина). Они су се, како пише Крупска, „већ добро познавали“ 1896. године када се Лењин нашао иза решетака после хапшења због револуционарног деловања. Годину дана касније послат је у Сибир, у село Шушенско (4.508 км источно од Москве), и они су морали да се венчају у цркви како би Крупска могла да путује са њим. „Морали смо да изведемо целу ту комедију“, пише касније она.

И поред тога што поједини историчари у браку Владимира Лењина и Надежде Крупске виде, пре свега, стваралачки савез младих ентузијаста, сама Крупска у својим сећањима инсистира на томе да они нису ступили у брак само да би срушили монархију: „Ми смо се јако волели. То што ја не пишем о томе, не значи да у нашем животу није било ни поезије, ни младалачке страсти“.

Лењин и Крупска. Илустрација: Mary Evans Pictrure Library/Global Look Press

Па ипак је револуционарни рад био најважнији и у његовом и у њеном животу. Они преводе стране књиге о радничком покрету, воде преписку са европским социјалистима и разматрају перспективу револуције, а 1900. године беже у Европу, где често мењају место боравка: Минхен, Лондон, Женева, Париз. За све то време Надежда је главни Лењинов помоћник. Она се, на пример, бавила сложеним шифровањем огромне преписке са другим социјалистима.

Живот као служење

Крупска је целог живота патила од болести коју лекари крајем 19. и почетком 20. века нису могли да излече. То је била дифузна токсична гушавост (Грејвс-Базедовљева болест). Један од симптома те наследне аутоимуне болести су „избуљене“ очи, стални болови и слабост. Због тога Крупска није могла да роди иако је волела децу. Њени савременици кажу да је због тога веома патила.

Велики бол су јој причињавали и блиски Лењинови односи са социјалисткињом Инесом Арманд, који су почели 1910. године. Према претпоставкама многобројних сведока, Лењин и Инеса су били у интимним односима. Сачувана су писма у којима му она изјављује љубав. Крупска је све то подносила стоички. Штавише, спријатељила се са Инесом Арманд. Лењин је на крају ипак остао са женом, јер је, како претпоставља историчар Леонид Млечин, сматрао да „љубав пролази, и није толико значајна као јаки пријатељски односи са Крупском“.

Крупска је утеху налазила у раду за добробит друштва – онако како је она то схватала. „Треба умети стапати свој живот са животом друштва. То није аскетизам. Напротив, лични живот се обогаћује захваљујући томе што заједничко дело свих трудбеника постаје и лична ствар“, говорила је она.

Илустрација: Mary Evans Pictrure Library/Global Look Press

Повратак у Русију

Крупска се заједно са мужем вратила у Русију 1917. године после победе револуције и наставила да му помаже у раду. А од 1920. године је била на челу Главног политичког просветног комитета СССР-а – организације која се борила са неписменошћу. За њу је снажан ударац био нагло погоршање Лењиновог здравља. Он је први мождани удар доживео у мају 1922. године. Тада је Крупска поново морала да учи мужа да говори, пише и комуницира. Лењин се опоравио али накратко. Умро је 1924. године.

После Лењинове смрти настала су тешка времена за Крупску. Са једне стране, она је формално била цењена као „најближи саборац“ вође, а са друге стране, њено мишљење је игнорисано. Јосиф Стаљин је концентрисао сву власт у својим рукама и није волео Крупску јер му је она противречила. Крупска је критиковала Стаљина и његове репресије. „Зар ви заиста не примећујете нашу потпуно ненормалну ситуацију која трује живот?“, питала је она 1937. године једног бољшевика.

Неколико дана после свог 70. рођендана 1939. године Надежда Крупска је умрла од акутног запаљења слепог црева. Стаљин је за живота мрзео Крупску, али је на сахрани лично носио урну са њеним прахом. Сахрањена је поред зидина Кремља, само неколико метара од Маузолеја, где почива њен балзамовани и несахрањени муж.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!