Actor Vasily Lanovoi as Anatol Kuragin on set of the movie War and Peace based on Leo Tolstoy's eponymous novel and directed by Sergei Bondarchuk at the Mosfilm studio from 1965 through 1967, with the screenplay by Sergei Bondarchuk and Vasily Solovyov.
V. Uvarov/RIA NovostiТихонов је постао чувен и омиљен захваљујући улогама учитеља у драми „Доживећемо до понедељка“ (1968), Андреја Болконског у серији Сергеја Бондарчука „Рат и мир“ (1967) и, наравно, у улози обавештајца Штирлица у култној серији „Седамнаест тренутака пролећа“ (1973). У серији је Штирлиц на високој функцији штандартенфирера СС јединица у нацистичкој Немачкој. Он је приказан као идеал храбрости и стално ризикује живот. Касније је Тихонов глумио у још десетак филмова. На пример, у совјетској варијанти „Хачико: Прича о псу“, у филму „Бели Бим Црно ухо“ (1977). Погледајте ове филмове и напишите нам ко је бољи: Вјачеслав Тихонов или Ричард Гир.
Илустрација: РИА Новости
Прича се да је Гагаринов блистави осмех био пресудан приликом избора првог човека који ће летети у космос. Замисао је била да он својим осмехом одушеви цео народ када се приземљи. Тако је и било. Гагаринова фотографија у скафандеру приказана је у целом свету, а затим је и сам Гагарин обишао свет као суперзвезда. Први човек, који је звезде видео ближе од осталих људи постао је прави идол. Његови пријатељи су касније говорили да је он увек био спокојан, вредан и весео. Једном речју: прави идеал!
Илустрација: РИА Новости
Довољно је једном видети Лановоја да се схвати зашто су га волеле жене. Поред изгледа он има и непоновљиву боју гласа и до данашњег дана није изгубио ништа од свог шарма. Главне Лановојеве улоге су везане за љубавне приче. Млади капетан Артур Греј у филму „Гримизна једра“ (1961), Анатољ Курагин у совјетској екранизацији „Рата и мира“ (1966) и Алексеј Вронски у „Ани Карењиној“ (1967). Веома важан у глумачкој каријери Василија Лановоја био је култни филм „Официри“ (1971). У филму три генерације једне породице ратују и постају јунаци у различитим ратовима. Овај филм је посебно постао познат по фрази која је касније постала опште позната крилатица: „Постоји таква професија – бранилац отаџбине“. Захваљујући њој, служба у војсци је постала једна од најпрестижнијих професија.
Илустрација: В. Уваров / РИА Новости
Абдулов и његова прва жена Ирина Алфјорова били су најлепши филмски пар у Совјетском Савезу. Овај лепотан је био прави крадљивац женских срдаца. Једна од његових најпрепознатљивијих улога је у филму „Карневал“ (1981), где он заводи једноставну девојку из провинције, а затим је оставља. У филму „Тражите жену“ (1982) играо је злочинца који је убио љубавника жене свога шефа.
Илустрација: Дмитриј Коробејников/РИА Новости
„Заштитни знак“ Владимира Висоцког био је његов промукли дубоки глас. Тај глас се непогрешиво може препознати у песмама које заједно са звуцима његове гитаре кидају душу. На песмама Владимира Висоцког одрасло је неколико генерација совјетских грађана. Висоцки је познат и као позоришни и филмски глумац (једна од његових најважнијих позоришних улога је Хамлет у представи Театра на Таганци). У анкети спроведеној 2010. године Висоцки је заузео друго место међу најпопуларнијим грађанима Русије у 20. веку. Први је био Јуриј Гагарин. Као што и доликује правом мачо мушкарцу, Висоцки је имао „бесан“ ауто – он је међу првима у Совјетском Савезу набавио мерцедес. (Кажу да је пре њега такав ауто у гаражи имао само генерални секретар Леонид Брежњев). Висоцки је био ожењен лепом француском глумицом Марином Влади. И бракови са страним држављанкама, поготово таквим, били су реткост у Совјетском Савезу.
Илустрација: ТАСС
Илустрација: Рибаков/РИА НовостиМиронов је био један од најпопуларнијих совјетских глумаца. За разлику од претходних поменутих глумаца који су играли романтичне или херојске улоге, Миронов је најчешће играо улоге превејаних обешењака. Често је играо у комедијама. И умро је на сцени – изгубио је свест за време представе „Фигарова женидба“, у којој је играо главну улогу. Једна од његових најпознатијих улога је кријумчар у фиму „Брилијантска рука“ (1969). Многе фразе које он изговара у филму постале су крилатице у Совјетском Савезу, а песма „Злосрећно острво“ у његовом извођењу постала је прави хит.
„Златни глас“ Совјетског Савеза освојио је срца милиона жена. Он је био један од најмлађих Народних естрадних уметника СССР-а. То високо звање је добио када је имао само 31 годину. Први је међу совјетским извођачима посетио САД. Гостовао је у великим америчким градовима: Њујорку, Чикагу, Сан Франциску и Лос Анђелесу. Приписивано му је мноштво интимних веза са познатим глумицама и звездама естраде – Наталијом Фатејевом, Едитом Пјехом и Светланом Резановом. „Како се у њега не заљубити? Како одолети таквом човеку? Он је био леп, талентован и дарежљив“, рекла је Резанова много година касније у једној популарној телевизијској емисији. Међутим, он је са женом свог живота, Народном естрадном уметницом Тамаром Сињавском, живео 34 године, до саме смрти.
Илустрација: Јевгениј Касин, Владимир Савостјанов/ТАССНајпознатија песма у извођењу Муслима Магомајева такође је посвећена љубави – љубави према Москви, најлепшем граду на земљи.
Овај глумац и певач са „бећарским“ брковима још увек се код многих грађана Русије асоцира искључиво са Д'Артањаном из совјетске екранизације романа „Три мускетара“ (1978). Захваљујући Д'Артањану и популарним песмама из филма, глумчева слава је достигла невероватне висине. Гледаоци су плакали и смејали се, и стрепели су заједно са снажним и храбрим јунацима филма. У хумористичким емисијама се често имитира непоновљиви шкрипави глас Бојарског (као излизано мускетарово седло) и изрази као што је „хиљаду ђавола“.
Илустрација: Kinopoisk.ru
Јанковски је играо у многим филмовима – у „Огледалу“ (1974) и „Носталгији“ (1982) Андреја Тарковског, у класичним совјетским мелодрамама „Летови у сну и на јави“ (1982) и „Заљубљен по сопственој жељи“ (1983). Једна од најпознатијих улога Јанковског је у филму „Баш тај Минхаузен“ (1979), режираном по позоришном комаду Григорија Горина, у коме се интерпретирају доживљаји легендарног барона. Касније, током 2000-их, Јанковски је играо Лариног заводника Комаровског у ТВ серији „Доктор Живаго“.
Илустрација: Валериј Плотников/РИА Новости
Харламов је био четвороструки првак Совјетског Савеза, троструки светски првак и двоструки европски првак. У септембру 1972. године у Монтреалу совјетски хокејаши су до ногу потукли непобедиву репрезентацију Канаде са резултатом 7:3. Харламов је у том мечу постигао два погодка који су касније проглашени за врхунско мајсторство. Причало се да му је понуђено милион долара да игра у НХЛ, али је он то одбио. Харламов је први и једини европски хокејаш чији портрет стоји у изложбеном простору Хокејашке куће славних у Торонту. По његовој биографији 2013. године је снимљен филм „Легенда бр. 17“, у коме је главну улогу играо најпознатији освајач женских срдаца данашње Русије Данила Козловски.
Илустрација: Јуриј Сомов /РИА Новости
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу