Легенде и митови о руској принцези Ани

Принцеза Ана напушта Кијев.

Принцеза Ана напушта Кијев.

Архивска фотографија
19. маја 1051. године руска принцеза Ана Јарославна удала се за француског краља Анрија I и тако постала прва и једина руска краљица на француском трону. Много тога у њеној биографији још увек није објашњено.

На конференцији за новинаре у Версају уочи свечаног отварања изложбе посвећене 300-годишњици посете Петра Првог Француској, Владимир Путин је истакао да историјат руско-француских односа није почео посетом првог руског императора, него склапањем брака између Ане, млађе ћерке великог кнеза Јарослава Мудрог, и Анрија Првог 1051. године.

Биографију Ане Јарославне у Википедији за један дан „исправили“ 50 пута

Изјава руског председника изазвала је бурну реакцију у Украјини. Председник Петар Порошенко је оптужио Владимира Путина за покушај да „наочиглед целе Европе украде” кнегињицу Ану Јарославну. Убрзо после председничких изјава уследила је реакција министарстава спољних послова, као и бурна дискусија у друштвеним мрежама.

Ко је у праву? Треба подсетити да је Јарослав Мудри из новгородске династије Рјуриковича, која је владала староруском државом са центром у Кијеву, пре ступања на кијевски престо 1016. године већ био кнез ростовски (987-1010) и новгородски (1010-1034). Погрешно је третирати Ану као Украјинку јер се ради о Старој Русији чије се источнословенско становништво није делило на Русе, Украјинце и Белорусе. Формирање засебне украјинске нације у историјској области Малорусији на југозападу Руске империје и у источним подручјима Аустроугарске почело је 800 година касније, у 19. веку, у доба националног препорода словенских народа, и наставило се у 20. и 21. веку.

Први мит: 15-годишња краљица

„Ани се чинило да све то сања... Вртело јој се у глави од латинских, не много лепих али гласних химни, од отегнуте музике оргуља на коју није навикла, од тамјана који се обилато димио... Раскошне хаљине су је на неки начин одвајале од целог света. Опијена својим тријумфом Ана је била спремна да поверује епископу Рожеу који је високопарним речима говорио како је њу само Небо послало Француској да брише сузе несрећницима и храни гладне. Новој краљици сузе почеше да навиру. Страсно је желела да заслужи љубав свих тих људи који је посматрају као узвишеније биће” – тако Анино венчање у Рејмсу описује руски писац Антонин Ладински у роману „Ана Јарославна – краљица Француске”.

Руски и француски историчари помињу различите датуме Аниног рођења. Претпоставке варирају од 1025. до 1036. године. То значи да се она могла удати за краља Француске и у својој петнаестој и у двадесет петој години.

Ана је била ћерка руског владара Јарослава који је прозван Мудри. У његово време је састављен први кодекс закона, основани су први руски манастири и прве школе, подстицано је преписивање књига. Сва Јарослављева деца су стекла добро образовање. Када је запрошена Ана је умела да чита и пише, знала је грчки и латински, а у Француској је као са себи равнима разговарала са ученим монасима о књижевности, историји, политици, пољопривреди и многим другим темама.

Њен отац је мудро водио и унутрашњу и спољну политику. Помоћу династичких бракова своје деце он је учвршћивао пријатељске односе са другим земљама. Ћерку Јелизавету је удао за норвешког краља Харалда Суровог, а ћерку Анастасију за краља Мађарске Андраша Првог.

Ћерке Јарослава Мудрог / Архивска фотографијаЋерке Јарослава Мудрог / Архивска фотографија

Други мит: Јарослав Мудри је плео лукаву политичку паучину. А можда је то радио Анри?

Међутим, повод за Анин брак уопште није била Јарославова политика. „Ми ништа не знамо о узроцима тог брака”, каже руски историчар, доцент Руског државног хуманистичког универзитета Јевгениј Пчелов. „Политика Француске није имала никаквог значаја за Стару Русију, и обрнуто. Извори упућују на то да је иницијатива за овај брак потекла из Француске. Изношене су претпоставке (први ју је изнео руски историчар Николај Карамзин) да је узрок био забрана ступања владара у бракове са девојкама које су им у блиском сродству, а то је наводно био проблем у Француској због родбинских веза са европским династијама. Због тога је млада бирана у далекој земљи. Али и тај аргумент не делује нимало убедљиво.

Постоји претпоставка да је Анин брак био повезан са браком њене старије сестре Јелизавете. Наводно је Анри Први браком са сестром жене норвешког владара Харалда Суровог тежио да успостави савезничке односе са Норвешком. Са друге стране, познато је да је оснивач династије Капетинга Иго Капет тежио да се ороди са византијским императорима. Можда је женидба његовог унука Анрија I могла бар мало да приближи Капетинге том циљу? Како год било, Капетинзи су свакако тежили да учврсте свој положај владајуће династије помоћу међународних династичких веза. Није, међутим, јасно како је томе могао допринети брак са ћерком кијевског кнеза...”

Трећи мит: руско порекло Рејмског Јеванђеља

Изасланици Анрија I су кренули по Ану из Француске у Кијев 1048. или 1049. године (различити извори наводе различите датуме). Добивши благослов родитеља Ана је заувек отишла у земљу коју није познавала. Заједно са младом принцезом у Француску је кренуло безброј кола са богатим миразом. Међу њеним драгоценостима био је хијацинт који ће постати реликвија опатије у Сен Денију.

Будући супруг је дочекао Ану у Рејмсу. Венчали су се на Духове 19. маја 1051. године. Ана је по предању донела из Кијева словенско Јеванђеље и инсистирала да се закуне управо на њему. Постоји мишљење да је то било управо оно Јеванђеље које је касније добило назив Рејмско и на коме су затим заклетву полагали сви француски краљеви. „Рејмско јеванђеље нема никакве везе са Аном Јарославном”, сматра историчар Јевгениј Пчелов. „Та књига је зборник различитих рукописа у једним корицама. Један рукопис је написан ћирилицом у 11. веку, а други глагољицом крајем 14. века (написан је у Прагу). То јеванђеље је доспело у Рејмску цркву тек у 16. веку. Коришћено је у церемонији крунисања француских краљева (посебно је питање зашто је баш оно коришћено), и тек у 19. веку је доведено у везу са именом Ане Јарославне”.

Четврти мит: Да ли је Ана увела у Француској парна купатила?

Љубитељи историјске белетристике често тврде да је управо Ана донела у Француску обичај коришћења парних купатила, јер је у Русији одвајкада постојала та традиција. Писац Морис Дрион у књизи „Париз од Цезара до Луја Светог” помиње тобожње Анино писмо оцу у коме се она жали и чуди што овде није уобичајено редовно посећивање парних купатила. Али то је само књижевничка фантазија. „Науци нису позната Анина писма Јарославу Мудром”, констатује историчар Јевгениј Пчелов.

Статуа Ане у Сенлису / detail. / myself/wikipedia.org (CC BY-SA 4.0)Статуа Ане у Сенлису / detail. / myself/wikipedia.org (CC BY-SA 4.0)

Пети мит: Да ли се Ана вратила у отаџбину?

Краљ Анри I је умро 1060. године. Будући да је старији син, наследник престола, имао само 8 година, Ана је постала краљица регент. Она се 1061. године други пут удала за грофа Раула де Крепија. Тај брак је био скандалозан, јер је Раул претходно био већ два пута ожењен, неправедно је оклеветао своју претходну жену, а Ана је наводно ради Раула напустила своју децу из брака са Анријем.

Од тог тренутка је њено име избачено из краљевских докумената. Да би искупила грех незаконитог брака Ана је основала Опатију светог Винсента у Сенлису, где се сада налази лицеј.

Није познат ни датум Анине смрти, ни место где је сахрањена. По речима Јевгенија Пчелова, последњи документ са њеним именом везан је за 1075. годину. „У 17. веку је пронађена некаква надгробна плоча на основу чега се појавила верзија да је Ана сахрањена у опатији Вијер у Сернију”, каже историчар. „Међутим, та плоча је по свему судећи кенотаф који се појавио услед неспоразума око имена других жена из те обитељи. Постоји верзија да се Ана могла вратити у Русију. О томе говори извор с почетка 12. века „Хроника манастира Флерија”, где се једини пут помиње Анина даља судбина. У историји Рјуриковича (династије руских владара којој је припадала Ана) било је таквих случајева. Вратила се, на пример, Анина рођака Јевпраксија Всеволодовна када је отишла од немачког императора Хајнриха IV”.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“