„Хибридни руски” језици: Пиџини и мешовити језици са примесом руског

Алеути.

Алеути.

А.Кудрја/РИА Новости
Као и други већи европски језици који су својевремено били „владајући” у великим империјама, и руски језик се током своје историје проширио на огромне територије, а уједно је на периферији свог ареала учествовао у настанку нових, „контактних” језика различитих врста и типова. Данас су сви они врло упечатљив лингвистички феномен. Чланак је објављен 25. маја у нашем штампаном издању „Р Магазин“ који излази као додатак „Недељника“.

У масовној свести постоји опште место да словенских језика има отприлике онолико колико има и словенских земаља (мало је компликована ситуација само са бившим југословенским простором), али у стварности је на карти „Славије“ далеко више језичких „ентитета“ који би се у одређеној мери могли третирати као засебан језик. Многи од њих имају дугу историју. 

Овде се не ради само о историјским регионалним словенским језицима које данас и многи њихови природни говорници третирају као дијалекте „већих језика“ (на пример, кајкавски у Хрватској, источнословачки у Словачкој, кашупски у Пољској), и не само о малим словенским језицима који се данас са мањим или већим успехом боре за опстанак (два лужичкосрпска језика у Немачкој, панонско-русински у Србији и Хрватској, и карпатско-русински у Украјини, Словачкој, Мађарској и Румунији). На језички континуум руског језика надовезују се јединствени идиоми у словенском свету као што су суржик (Украјина) и трасјанка (Белорусија) са једне стране, и пиџини (трговачко-колонијални „језици“ са хетерогеном, између осталог и руском основом) са друге.

Пиџини и мешовити дијалекти

Формирање језика је веома сложен и понекад непредвидив процес. Језици се рађају и нестају, прожимају се и стапају у нове језике. У лингвистици постоје појмови „пиџин“ и „креолски језик“. Да би објаснио разлику између тих појмова, професор Александар Волков са Московског државног универзитета „Ломоносов“ (МГУ) навео је следећи пример: „Узмимо, рецимо, црнце који су из Африке довезени у Америку. У отаџбини су они говорили на свом бантоид језику, а у новој средини се око њих говори француски или шпански. Црнци постепено усвајају неки од тих језика, али помешан са њиховим матерњим језиком. Тако се рађа пиџин, ненормирани језик који се користио у трговини. Међутим, када људи почињу да говоре тим језиком од детињства као матерњим, онда он постаје језик конкретног народа и тада пиџин постаје креол. Креоли су иначе људи мешанци француско-црначко-шпанског порекла. Тај појам се касније проширио и на њихове језике.“ Постоје и „језици“ који су настали мешањем са руским. То су пиџини и мешовити дијалекти око чијег статуса се у лингвистици још води спор.

Суржик: руски + украјински

Тешко је дефинисати статус суржика. Назив му је дат по хлебу од брашна добијеног од разних житарица. То је мешавина украјинског и руског језика. Она се разликује и од разговорног украјинског и од разговорног руског језика у Украјини, мада је немогуће повући јасну границу између њих и суржика. Не може се рећи да је суржик пиџин, јер се пиџин не може појавити у мирном контакту двају језика који су веома сродни и чији се представници међусобно разумеју.

Велики део лексике у суржику преузет је из руског језика, а велики део граматике из украјинског. Изговор је такође углавном украјински. Суржик је настао у сеоској средини, а у писменом виду је забележен већ код Ивана Котљаревског – првог аутора који је писао на разговорном украјинском језику – у његовом класичном делу украјинске литературе „Наталка-Полтавка“ (1819).

Сада је суржик распрострањен у Украјини и областима Русије и Молдавије које се граниче са Украјином. Према подацима Кијевског међународног института за социологију (подаци су из 2003. године), на суржику комуницира 11–18% становника Украјине. Максимални показатељи у коришћењу суржика су у областима Украјине лево од Дњепра – тамо суржик говори 21% становника. У јужним и источним регионима број говорника је далеко већи од броја оних који говоре украјински (на југу суржик говори 12,4%, а украјински 5,2%, док на истоку Украјине суржик користи 9,6%, а украјински 3,7% становника).

Суржик је забележен и у појединим подручјима Вороњешке, Белгородске и Курске области Русије, пре свега у селима где су историјски распрострањени украјински слобожански дијалекти под утицајем руског књижевног језика. Сам термин „суржик“ у тим областима се не користи.

Примери: В сємьє общаємся на українском язикє, даже на суржику, можно сказать… - У породици се дружимо на украјинском језику, чак и на суржику, може се рећи.Шо ти щас робиш? - Шта ти сад радиш?Шо ти можеш про це сказать? - Шта ти можеш да кажеш о томе?Будем ізучать чи ни? - Хоћемо ли да то проучавамо или нећемо?Я трошки опаздую. - Ја мало касним.Скильки урэмя? - Колико је сати?

Трасјанка: руски + белоруски

Назив „трасјанка“, као и „суржик“, сам по себи говори да је у питању мешавина руског и белоруског говора. У преводу са белоруског реч „трасјанка“ буквално значи „сено лошег квалитета“ које сељаци мешају са сламом тако што их тресу заједно (од белоруског „трясуць“; на руском „трясут“, што значи „тресу“). Ни трасјанка се, као ни суржик, не може третирати као пиџин. Сада лингвисти ову смешу језика класификују као целокупност регионалних социолеката или као „хаотичну“ и „спонтану“ форму мешавине језика. У вокабулару и морфосинтакси трасјанке преовлађују руски елементи и својства.

Појава феномена који је 1980-их добио назив „трасјанка“ везана је за промене у Совјетској Белорусији после Другог светског рата (у појединим областима и пре рата). Индустријализација Совјетске Белорусије проузроковала је масовне миграције радне снаге из села у градове, а у исто време су етнички Руси из других делова СССР-а долазили у Белорусију где су постављани на руководеће функције у комунистичкој партији и предузећима. У таквим условима бивши житељи села који су говорили белоруски били су принуђени да се прилагођавају окружењу које говори руски и то им није увек полазило за руком.

Према подацима из 2009. године, трасјанку говори 16,1% становника Белорусије. Мешовити говор је распрострањен међу Белорусима различитог нивоа образовања и различитог узраста. Трасјанка се користи паралелно са књижевним језиком, већином са руским. У младој генерацији Белоруса проценат коришћења трасјанке смањује се у корист руског језика.

Трасјанка се током 1980-их доживљавала као говор који није престижан и није својствен образованим људима, док је током 1990-их и посебно 2000-их доживела препород у уметности. Писци постмодернисти почели су да користе трасјанку као приповедачки језик. Трасјанка је коришћена чак и у једном телевизијском програму, а неколико музичких група још увек пева на овом језику.

Примери:Вам чыво? - Шта вам је?Эй ты, курыць запрэшчэно! - Хеј, пушење је забрањено.Розавы закат павярні эта ўрэмя назад. - Ружичасто вече, врати ово време назад. (Стих из песме „Розавы закат“ групе „Разбітае Сэрца Пацана“) 

Русенорск: руски + норвешки

Русенорск спада у пиџине. Постојао је од 18. до 20. века, а данас се још среће у Шпицбершком архипелагу (Свалбард). Појавио се као средство за комуникацију руских и норвешких трговаца на северној обали Норвешке (где су се они интензивно бавили препродајом жита и рибе).

Русенорск садржи око 400 речи, док су граматика и фонетика поједностављене у поређењу са изворним језицима. Овај минијатурни језик има занимљиву особеност која сведочи о равноправности Руса и Норвежана у трговачким пословима. За разлику од многих пиџина, у којима један језик има доминантну улогу, русенорск садржи приближно једнак број руских и норвешких речи.

Људи који се служе русенорском зову га „Moja på tvoja” [Моја по твоја], што значи „Ја говорим твој [језик]”. Русенорск се дуго развијао на путу до данашњег стања. Поједине речи типичне за овај језик срећу се у споменицима већ крајем 18. века. Са постепеним интензивирањем трговине један број трговаца је почео да учи руски, тако да се средином столећа русенорск доживљавао као „лош руски ”, а не као посебан језик. У пракси је потреба за русенорском нестала после револуције 1917. године, када је обустављено слободно кретање између двеју земаља. Истина, и пре тога је потреба за овим језиком била знатно мања него раније, јер је трговина између Русије и Норвешке прерасла у нешто више од обичне размене робе (рибе и брашна), тако да су многи Норвежани већ почели да уче прави руски, а многи Руси прави норвешки.

Примери:Kak sprek? Moje niet forsto. - Шта кажеш? Не разумем те.Klæba - Хлеб.Ju spræk på moja kantor kom – Рекао си да ћеш доћи у моју фирму.En voga mokka, så galanna voga treska – Једна приколица брашна за пола приколице бакалара.Eta grot dyr. Værsegod, på minder prodaj! – То је веома скупо. Молим те, продај ми јефтиније!

Кјахтински: руски + кинески 

Кјахтински језик је пиџин који је настао на бази руског и кинеског језика. Он је постојао на граници између 19. и 20. века на подручјима Приамурја, Манџурије и Забајкалског региона који се граниче са Кином. Назив потиче од града Кјахте, који се налази у Бурјатији и познат је Србима по томе што је то једини град на територији данашње Русије који је основао један Србин – чувени гроф Сава Владислављевич Рагузински. Данас лингвисти третирају кјахтински језик као „можда изумрли“. Он је престао да се користи у првој половини 20. века. Међутим, још су 1990. године на тржници близу Улан Батора виђени старији кинески трговци који су говорили тај језик.

Кјахта / Аркадиј Зарубин/ wikipedia.org (CC BY-SA 3.0)Кјахта / Аркадиј Зарубин/ wikipedia.org (CC BY-SA 3.0)

Лексика кјахтинског језика била је углавном руска, а граматичка структура кинеска. Речи нису имале морфолошке облике, глаголи су имали само облик императива, није било разлике између личних и присвојних заменица (отуд позната фраза „моја твоја разуми не“).

У Кини су једно време кјахтински језик учили чиновници који су трговали са Русијом. Кинези су штампали уџбенике и чак формирали испитне комисије (састављачи уџбеника су кјахтински пиџин називали „руским језиком“).

Примери:Једи! – дуоя гусы („твоя кушай“)свињетина – цюкэ мяньши („чушка- мясо“)мушкарац – мушикэ („мужик“)жена – мадаму („мадам“)лоше време – нихэлаошао мяобу („нехороший небо“)Идемо ти и ја код чиновника (судије)? – дуоя моя хэцзи мадали гэбидань („твоя- моя ходи смотри капитан“)У Јапану је топло, тамо је отишао – Ибэнка тёпло тама, туда пошёлТакву рибу је купио и пустио у воду – Эта либа купила, эта вода пускайлаОвај женшен је веома користан – Эта женьшень кушай хорошоЈа не лажем/нисам лагао – За моя фальшивыйла нету 

Медновски: руски + алеутски

Медновски (алеутско-медновски) јесте језик Алеута са руског острва Медни, једног од Командорских острва у југозападном делу Беринговог мора.

Претпоставља се да се медновски језик (говорници га зову „алеутски“) појавио у другој половини 19. века на острву Медни. На острву су током целог 19. века живели руски индустријалци, Алеути са Алеутских острва (сада територија САД) и Креоли (потомци мешовитих руско-алеутских бракова). Алеути и Креоли су знали и алеутски и креолски језик, и тако је настао медновски језик. Поједини научници сматрају да је то био у већој мери језик Креола који су хтели да се идентификују као засебна етничка група.

Острво Медни / wikipedia.org (CC BY-SA 4.0)Острво Медни / wikipedia.org (CC BY-SA 4.0)

Медновски је језик који се користи у свакодневном животу, он нема своје писмо. Типолошки гледано, тај језик је самостална лингвистичка структура која се не може свести ни на један изворни језик. У морфологији преовлађују алеутске особине, а синтакса и фонолошки системи представљају компромис између руског и алеутског језика.

Крајем 1980-их медновски је говорило највише 10-12 људи, а 2004. године је тај језик знало пет Алеута. Данас је медновски језик на ивици нестанка.

Примери: Он говори – Он хихтаетНећу ићи – Ни бу айхачатьПрехладио сам се – Тин кинанил

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.