Наташа Јефтић: „У Русији ми се догађају чуда!“

из личне архиве Н.Јефтић
Имали смо већ ту част да пишемо о наставници руског језика у Младеновцу, а након тог интервјуа су се за њу заинтересовали и други српски медији те је малтене постала популарна личност. Дописница „Руске речи“ Катарина Лане је ових дана такође имала прилику да поразговара са необичном наставницом Наташом Јефтић и упита је о утисцима стеченим током свог задњег боравка у Москви.

Српска наставница руског језика и попадија Наташа Јефтић из Младеновца руши све моје шаблоне и стереотипе о учитељима и женама свештеника. Све моје наставнице руског језика и све попадије које сам сретала у животу су личиле једна на другу. Увек бих помислила да носе читав терет руске граматике и људских грехова на својим слабим плећима. Док Наташа Јефтић више личи на девојчицу и сестру своје рођене деце, него на строгог предавача и мајку породице. То је веома позитивна млада жена која ученицима отворено прича о својој љубави према Русији и руском језику. Увек је у покрету између Београда и Москве и недавно се вратила са конференције „О улози руских светаца у духовно-моралном васпитању омладине“, коју је организовало „Россотрудничество“. Замолила сам Наташу да ми исприча о својим утисцима о Русији.

У Москви као риба у води

Катарина Лане: Наташа, ово је твоје четврто путовање. Шта си ново видела у Москви? Почнимо од тога како изгледају Московљанке?

Наташа Јефтић: Моја главна импресија је (нећеш веровати, али објаснићу) да се Москва уопште не мења. Ја сам дошла, купила карту за метро, кренула у град, и буквално имала осећај као да живим тамо. Никакав проблем нисам имала да се навикнем на ново, нити сам заправо уопште имала пред собом тај појам новог. Москва се за мене није мењала од тог тренутка када сам је оставила задњи пут. Ја бих могла да живим у Москви. Ако то буде Божија воља, не бринем, лако ћу се снаћи. Једино је битно да моја породица буде са мном. Физички је Москва потпуно другачија. Толико сија, блиста! Толико је уложено у њу. Баш се види једна раскош! Метро је невероватно чист! Кад год сиђеш доле, не можеш да видиш ни један папирић. Све је максимално чисто, и народ пази и поштује то. 

Лепотице Московљанке

Наташа Јефтић: Посматрала сам људе, који су променили тај физички изглед. Примећујем да је све много савременије и много привлачније, што свакако пада у очи. Иде у корак са временом и превазилази време, ја бих то тако могла да дефинишем. На мене је велики утисак оставило то што су многе Московљанке прелепо обучене у сваком тренутку, било да их видиш у метроу, у куповини, или у пролазу на улици, што су на високим потпетицама, сређене. Притом, не сређују се пренападно, већ сасвим природно, тек толико да ти видиш њихову лепоту и бригу о себи. Она плени, она је фантастична. 

Чуда вере

Катарина Лане: Причај нам о чудима која ти се догађају.

Наташа Јефтић: Сваки пут доживим тамо нешто чудесно! Трећи дан конференције је био одржан у Тројице-Сергијевој лаври у соби Јелисавете Петровне. И пре поласка изгубила сам меморијску картицу за фотоапарат. Ја волим да фотографишем, чувам све то, архивирам. 10 минута пре поласка ја губим ту меморијску картицу, она је мала, не можеш да је нађеш! Нема везе, шта да радим... Спремна сам да телефоном снимим пар фотографија. Изађем из собе, сиђем у хол, кажем мојој другарици из Јерменије да сам изгубила ту картицу. Она ме хвата за руку и каже: Не може тако, идемо да је нађемо!

Фотографије из личне архиве Н.Јефтић
 
1/2
 

Враћамо се у собу и то је једноставно чудо! Ја сам попадија, неко ко је у вери од малих ногу, међутим моја вера никада није била у тим границама, какву сам видела код моје другарице. Она је почела да изговара рече молитве „Симбол вере". Ја сам настављала да тражим и гледала је у чуду, јер ми такву задивљујућу молитвеност немамо. Она је додала: Не брини, кад се та молитва изговара обавезно се на крају изгубљена ствар нађе. На крају она изговора последње речи те молитве и подиже са пода картицу!

...Ја се заиста и сад најежим! Догодило ми се нешто слично кад смо били у Тројице-Сергијевој лаври са супругом и његовим братом. Нисмо обратили пажњу да ли су нам батерије напуњене. Долазимо у лавру и чује се одвратан звук празне батерије. Шта да радимо... Ја отварам поклопац, мало протрљам батерије, вратим поклопац. 150 слика сам направила након тога! 150 слика! Можда ја наравно гледам ове ствари кроз ружичасте наочаре, али мени се сваки пут у Русији догађају невероватне ствари. Русија је чаробна земља! 

Катарина Лане и Наташа Јефтић\nФото: Катарина Лане<p>Катарина Лане и Наташа Јефтић</p>\n
Фотографија из личне архиве Н.Јефтић
 
1/2
 

Руска кухиња и њена изненађења

Катарина Лане: Каквом су вас храном угостили на конференцији?

Наташа Јефтић: Било је пуно тога занимљивог. Водили су нас у ресторан, који се налази у Камергерском переулку (сокаку) преко пута МХАТ-а (Московског академског позоришта). И мени је то било јако зањимливо, јер сам на 4. години студија, када је требало да учимо о МХАТ-у питала: Шта ће мени тај МХАТ?! И сад кад сам у Москви била, гледала сам у МХАТ преко пута и све ми је постало јасно. Тако да никад човек не сме да се пита: шта ће то мени. Живот то сам открије кроз неко време! Ми смо пробали лимунаду са укусом јагоде и грејпфрута. То је нешто фантастично. Чим пробаш, помислиш да је то нешто најружније што си пробао. Међутим одмах тражиш још!

Фотографије из личне архиве Н.Јефтић
 
1/2
 

Организатори су испоштовали да ми постимо и свака им част на томе. Служили су нам испечену цвеклу са киноом и лососа у глини, који се сву ноћ припремао у пећи на дрва. И то је било врло укусно! Уживала сам у овој храни.  А код куће од руског често спремам кулич. Заразила сам и ове у школи, и кад спремам кући за нас обавезно морам и школској деци и својим колегама да носим зато што знам да сви уживамо у том укусу.

Катарина Лане: Али ми у Русији једемо кулич једном у години, на Васкрс!

Наташа Јефтић: Да, али буквално увек када нам се једе нешто слатко ја то направим. Још правим пирошке с месом. Никад ми не испадну мекане као руске праве, али се трудим да усавршим технику и надам се да ће ми се једног дана посрећити. 

Наташа са породицом\nФотографије из личне архиве Н.Јефтић<p>Наташа са породицом</p>\n
 
1/2
 

Виша сила или судбина

Катарина Лане: Зашто си почела да учиш руски језик?

Наташа Јефтић: Код мене је све каналисано унутрашњим сигналима. Шта волим, то се и трудим да остварим у животу. Руски сам завршила јер сам кроз живот усмерена на Русе. Одрасла сам у Цетињском манастиру, где су Руси били једнако присутни као Срби. Долазила су нам деца из Санкт Петербурга, хор „Свети Јован Дамаскин“. Нисам добро знала језик, али ми смо се и ногама и рукама споразумевали и нисмо хтели да се раздвојимо, и остала сам до дана данашњог са свима у добром односу и контакту. Ми смо пријатељи и дружимо се. Русија је код мене. Ја се зовем Наташа, а нисам ја себи дала име. Има нека виша сила која ме одредила за то што јесам. И то није наметнуто код мене. То је из дубине срца. Волим то и радим са свим тим жаром, који емитујем кад причам о Русији. 

Фотографије из личне архиве Н.Јефтић
 
1/2
 

Да ли се увек остварују руско-српске маште?

Катарина Лане: Имаш ли неку машту повезану са Русијом?

Наташа Јефтић: Овај мој пут у Москву је резултат дефинитивно једне моје велике жеље да се оствари нешто што је требало да се оствари у мају месецу. Са мојом колегиницом са којом водимо секцију руског језика у нашој школи „Момчило Живојиновић“ требало је да одемо у Москву на обележавање дана српске културе.  Нажалост, финансије нам нису дозволили да одемо, нисмо сакупиле новац. И ово је било померено за идућу годину. 

Али та моја жеља дефинитивно није била нормална! Ја сам буквално измаштала Москву! И Москва ми се мало после тога десила. Добила сам позив на конференцију, која је од великог значаја! Оваква дешавања развијају љубав према Русији и праве невероватно добар маркетинг о Русији у земљама из којих делегати долазе. Било је 27 људи из Јерменије, Абхазије, са Кипра, Белоруси, из Грчке, Таџикистана, Киргизије. И дружили смо се као да се одавно знамо. Одмах смо ушли у дијалог! То је један велики плус код хришћана, ми делимо не само мисли, него и емоције, ми смо буквално као браћа и сестре. На истој смо страни барикаде. 

Фотографије из личне архиве Н.Јефтић
 
1/2
 

На конференцији су нам представили пројектне платформе: како, на који начин да прикупимо средства да не буде тај новац главна препрека. И због тога сам орна за рад. Имам осећај да ће се заиста остварити још једна жеља у нашим животима, мислим на долазак „момчиловаца“ у Москву идуће године. Верујем у то! Сматрам да свако ко крочи на руско тле осети нешто невероватно и врати се преображен. И то је битно за нашу децу и желим да поделим са њима ове емоције! 

Даље: овај пут сам се упознала са учитељицом из школе број 9 града Долгопрудни, и ако Бог да почетком идуће школске године наше школе ће постати побратими. Ја сам била пресрећна! Наша школа већ неко време тражи могућност тог братимљења са руском школом, и нешто нисмо могли никако то да пронађемо, а сад је сам Бог уредио тако да нас потраже расположени за то људи. Никад човек не зна шта да очекује у животу, и треба да чува своје жеље!

Катарина Лане: С којим би још Русом волела да се упознаш?

Наташа Јефтић: Са Путином, наравно! Питала бих га коју је оцену из руског језика имао у школи и да ли је волео наставницу руског? И зашто? 

Катарина Лане: Поздрави га, кад га будеш видела! И желим ти  нова путавања у Русију и остварење нових чуда!

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.