Лажни преводиочеви пријатељи: пóнос и понóс

Руси данас ни не би знали како да још искористе реч понос, али у староруском језику је постојало значење које се сачувало код Јужних Словена. Рецимо, до данашњег дана је жива изрека: „поносная лошадь несет“ – поносан коњ носи. Што не значи да коњ пати од дијареје, већ да је, поносан, горд, не да лако да га јашу.

Занимљиво у вези ове речи је постојање руског презимена Поносов. Србија је увек била пуна недвосмислених презимена попут Тртић, Гузина, Курандић... Срести данас неког А. или Б. Пролив је вероватно немогуће, док у Русији презиме Поносов није никаква детелина с четири листа.  

Али ако сте већ помислили да одлично знате руски језик, и пожурили да се насмејете, само тренутак... Као и у већини случајева презиме потиче од нечијег личног имена или надимка. Био би то дакле неки Понос. Међутим, ако кренемо етимолошким траговима речи доћи ћемо не до српског „пролива“ већ угро-финског „ponis“, тј. пса.

Дати детету име животиње или биљке било је традиција многих народа. Пас је рецимо био веома поштована животиња код народа Коми.

А поводом речи „понóс“, као народне руске за дијареју, корене треба тражити у глаголу „поносить“, грдити некога, говорити ружне речи. Тако да је и неки човек у давна времена по надимку Понос, а који нема везе са угро-финским народима, могао бити једноставно свађалица.

У сваком случају, ако насмејете неког Руса вашим излагањем о томе шта је људски понос, не журите да се увредите. Прича се како су осамдесетих година на сајму војне опреме представници СФРЈ написали транспарент „Наша армија — наш понос“, и да је то за Русе била главна атракција. Што је, наравно, било далеко од зле намере. 

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!